Век и по од Невесињске пушке

09. јул 2025. / Коментар

Овог лета навршава се тачно 150 година од почетка Херцеговачког устанка, у народу познатог под називом „Невесињска пушка", који су подигли Срби из Херцеговине и Босне против турске власти, а уз помоћ две србске кнежевине - Србије и Црне Горе. Као дан почетак устанка неко узима 5. јул 1875. када је чета великог србског јунака Пера Тунгуза напала један турски караван, а сама „Невесињска пушка", мања битка по којој је цео устанак и добио назив у народу, збила се 9. јула 1875. када су се устаници под вођством Петра Гутућа сукобили турском војском на брду Градац код Невесиња и поразили је, што је био сигнал свим Србима у Херцеговини, али и у Посавини и Босанској Крајини да се дижу на оружје. Херцеговачки устанак представља један континуитет србске борбе против исламизма и Османске империје који почиње са Маричком битком, преко славне Косовске битке, па до небројених устанака и битака током турског ропства, од којих су најуспешнији и најпознатији Карађорђев и Милошев устанак, у народу и историографији познати као Први и Други србски устанак, па преко балканских ратова и ослобођења србског југа, све до последњег - Oдбрамбено-отаџбинског рата у Републици Србској где су Срби опет стали на браник Православља од исламске немани и одбранили своју веру, своја огњишта, и створили још једну србску државу западно од Дрине. Јунаци Херцеговачког устанка попут Пера Тунгуза, Мића Љубибратића, Пека Павловића, Петра Пеције Поповића, Голуба Бабића, Стојана Ковачевића, Богдана Зимоњића, па и потоњег србског краља Петра Карађорђевића који учествује у устанку под именом Петар Мркоњић, свој узор имали су у косовским јунацима и Карађорђевим и Милошевим устаницима, а својом борбом и јунаштвом, постали су пример и звезда водиља оним Србима који ће тек доћи, и угледајући се на њих, бранити крст часни и изборити слободу златну. Херцеговачки устанак је важан пример србске слоге, две србске државе. Наиме, Србија и Црна Гора, заједно су помагале устанике, слале оружје и добровољце, давале екононску и политичку подршку, а такође и Срби из тадашње Аустро-Угарске, узели су учешће у овом сукобу, што у слању помоћи и добровољаца, што у пропагандном раду и моралној подршци. Стога, овај устанак био је јединствен по томе што се цело србство ујединило у помоћи својој браћи да се ослободе турског јарма и зулума. Он је  показао да је србска слога предуслов сваке ваљане националне борбе. Сам устанак је почео због високих пореза и намета које су Турци наметнули локалном хришћанском становништву, али и због самовоље локалних ага и бегова који су на већ прописане порезе, узимали данак за себе. Становништво у сиромашној Херцеговини није могло да поднесе даље израбљивање, глад је била свакодневица, те је подизање устанка на том простору тих година било питање дана. Дакле, овај устанак поред националног, има и снажан социјални елемент баш по угледу на Карађорђев устанак из 1804. године. Устанички прваци су годинама раније припремали устанак, и када су добили гаранције од црногорског књаза Николе Петровића да ће добити тражену подршку - устанак је букнуо. Устанак је специфичан и по томе што се поред Срба, у устаничким трупама нашло и доста европских добровољаца који су се солидарисали са србском хришћанском ,националном и социјалном борбом. Залагањем Ђузепеа Гарибалдија, велики број италијанских добровољаца долази у помоћ устаницима, а комитети за помоћ устаницима оснивају се у Риму, Венецији, Бечу, Лондону. И добровољци из других европских народа стижу у Херцеговину, препознајући борбу православних Срба Херцеговине и Босне као борбу за коначно избацивање ислама са евроског тла. Наредне године (1876), пламен устанка захватио је читав Балкан, те Србија и Црна Гора званично ступају у рат против Турске.

Што се тиче самог устанка, и поред почетних успеха, и победа попут оних на Муратовици, устаници слабије организивани, лошије обучени и наоружани, нису могли да се изборе са технички и бројчано надмоћнијим непријатељем, а чак и да су могли - велике силе, пре свих Аустро-Угарска, спречиле су директну интервенцију Црне Горе и Србије у Босни и Херцеговини. Потпуно србско уједињење је тада било онемогућено, а Аустро-Угарска окупира простор Босне и Херцеговине 1878. године, али тектонске промене су се десиле и обе србске кнежевине, значајно су прошириле своје територије, то јест ослободиле знатан део србске земље од турског окупатора. Из устанка се упалио пламен који је захватио цело србство, и омогућио да Србија и Црна Гора стекну међународно признање на Берлинском конгресу 1878. године, постајући тако две прве потпуно самосталне и  међународно признате србске државе још од средњег века. Србија је добила проширење на југ где је припојила нишки, топлички, пиротски и врањски округ, а Црна Гора, која је била и активнија у помоћи устаницима, више је него дупло увећала своју територију, проширивши се и на простор Херцеговине добивши Никшић и Подгорицу, као и излаз на море са градом Баром. Срби Босне и Херцеговине нису добили ни независност нити аутономију, али је ипак смањен турски зулум, а они сами су постали озбиљан политички фактор који ће деценијама касније ипак изборити слободу и уједињење са осталом србском браћом. Херцеговачки устанак, иако по Србе Босне и Херцеговине непотпуно успешан, подсећа нас на велико јунаштво наших предака, на спремност на борбу за уједињење и ослобођење против надмогћнијег противника. Подсећа нас на србску слогу која је тих година обасјавала читаво Балканско полуострво, и подарила независност Србији и Црној Гори, подсећа нас да су херцеговачки камен и босанске шуме натопљене крвљу хиљадама Срба који су тежили националном уједињењу, подсећа нас да је цела Босна и Херцеговина србска земља, да су Дрина, Врбас, Босна, Уна, Сана србске реке, да су Мостар, Сарајево, Бања Лука, Бијељина, Тузла србски градови, опомињу нас да се не смемо одрећи идеје уједињења и ослобођења свих Срба и србских земаља. Не смемо се угушити у канџама духа модерног света, већ се требамо издигнути изнад свеопште учмалости и небриге за националну идеју, и следећи херцеговачке и босанске јуначке устанике остварити ону идеју коју они нису успели - а то је ослобођен и уједињен србски народ и србске земље у једној држави.

Слава јунацима Херцеговачког устанка! 

Живело уједињено србство!