Будућност припада нама!

09. новембар 2025. / Коментар

У времену које је пред нама, национализам ће постизати све већи број доктринарних и политичких победа на европском континенту! Ту мислимо на прави, револуционарни и хришћански национализам, а не на контролисане или „дозвољене" сурогате национализма, чији је бљесак снажан, али је кратког даха.

Крај либерално-демократске догме више није теорија, већ стварност. Тренутни систем, рођен из фузије либерализма, марксизма и индивидуалистичке демократије, почива на промашеном погледу на свет и погрешној концепцији човечанства. Сводећи постојање на материјално „благостање", он пориче духовну димензију личности. Жабокречина политичке „реалности", не може донети одушевљене никоме, а нарочито не омладини, жељеној духовног набоја. И десница (дозвољена) и тзв. радикална левица, утопљени су у Систем и стоје далеко од пута идеализма.
Масовна демократија, у очима просечног грађанина, укинула је сваки истински ауторитет. Заменила је опште добро задовољавањем индивидуалних жеља и нагона, успостављајући привидно – тиранију неодговорне гомиле, а заправо – перфидну тиранију циониста и капиталиста. Што се тиче мита о једнакости, он се урушава, јер сама природа је хијерархијска. Врлина и интелегенција су неједнако распоређене, а ова неједнакост није само чињеница, већ витална нужност. И нужан је дух који подразумева квалитетан одабир елите – по критеријуму врлине и способности, како је то било у органском поретку. А не по критеријуму – вештине у манипулацији и згртању новца, како је то у демократији.

Стога, национализам је једини одговор који се уклапа у природни поредак. Човек није апстрактно биће, већ биће заједнице укорењено у органским творевинама: породици, сталежу, општини, нацији... Ове структуре, уз Цркву, дају смисао човековом постојању.

Држава је јалова ако то не признаје. Ако је пуки администратор и посматрач необуздане игре индивидиалних интереса. Њено назначење јесте да буде правно-политички израз нације а не оруђе у рукама њених непријатеља. Да отелотворује њено јединство, руководи воље и усмерава снаге ка општем добру нације. Кроз њу се појединац уздиже, умножава и интегрише у колективни подухват.

А пошто је живот борба, снага је врлина! Национализам упућује на нужност дужности и жртве, као и нужност оног смисленог насиља, неопходног да би се правда одбранила или обновила.

Млади Европљани, поново све више жуде за јединством, јасноћом и хијерархијом. За жељом да се живи и дела под сенима славе предака. Зато све више бирају пут нaционализма и усвајају га као битан део животне доктрине. Као израз вере и воље!

За васкрс славе нација!

Подвиг и борба!