Економија и проблеми данашњице

22. август 2011. / Коментар

Након пуне три године од званичног избијања глобалне економске кризе, над светом и над Србијом се надвија нова претња – криза јавног дуга. Овом темом се вероватно нико не би бавио да пре извесног времена САД нису објавиле да су презадужене. Тренд високог јавног дуга постоји код свих „транзиционих“ земаља, па и код оних које су званично већ прошле кроз тај „процес“. Тако, на пример, једна Пољска има спољни дуг од преко 250 милијарди долара, док наше суседне земље такође бележе висока дуговања: Румунија преко 100 милијарди, Хрватска око 60, док је спољни дуг Србије 30 милијарди долара. Поставља се питање коме ове земље дугују? Одговор је више него јасан: управо онима који су ову кризу, као и ону из 2008, и изазвали и добро профитирали од исте.

Треба појаснити и како је дошло до оваквог стања. У развоју економске мисли постоји неколико приступа у односу на питање активности на тржишту: 1) чисто тржишни систем код кога понуда и тражња за робом и услугама одређују економске токове; 2) командни тип, код кога држава покушава да контролише понуду и тражњу; и 3) мешовити тип који се налази негде између ова два. После Другог светског рата, економска теорија је углавном ишла ка првом приступу: дозволити привредним чиниоцима да се „саморегулишу“, а ослободити се утицаја државе или га свести на минимум. Овакав приступ је довео до „хипотекарне кризе“ пре три године, јер банке, осигуравајућа друштва и остали чиниоци нису били контролисани, а њихов рад је био нетранспарентан за јавност. С друге стране, немогуће је предвидети нечије потребе и токове новца и других ресурса, па је тако и командни систем неодржив.

Србска Акција, као социјално одговорни покрет, сматра да су за национални интерес једнако погубни и слободно тржиште, као и потпуна државна регулатива свих привредних односа. Србији је нужан средњи систем, у коме потребе и економско стање треба да буду основ за привредну активност, али такође држава, као гарант националних интереса, мора држати конце у својим рукама и интервенисати по потреби. То се најбоље огледа у случају страних банака, које су пре неколико година снажном рекламном кампањом убедиле грађане да се задужују, и то у швајцарским францима, а држава и Народна банка ништа нису предузели да ово спрече.

У суштини, економски проблеми Србије и нису само економски – они су пре свега социолошки, то јест елитистички, јер Србија нема национално и социјално одговорну елиту, какву је у великој мери имала пре једног века. Дебољшевизацијом србског друштва, увођењем јасних критеријума и казнено-одговорних мера и побољшавањем друштвене покретљивости, Србија би нужно решила и економске проблеме, уз јасну стратегију и флексибилност при спровођењу исте.