Антисрбизам и Сребреница

11. јул 2012. / Коментар

Да ли у Србији постоји антисрбизам? На први поглед овакво питање је бесмислено, јер који народ може презирати самог себе? Каква би то држава била која би у својим границама толерисала унутрашњег непријатеља који се притом ни не крије? Нажалост, у Србији данас делују антисрбске снаге, и то углавном на страни евроатлантиста, либерала, „реформатора“ и разних западњака. Друга, србска, патриотска страна до сада је била (макар номинално) базирана на традиционалним, аутохтоним србским, православним вредностима. Сукоб између Срба и антисрба није само идеолошки сукоб, обична борба мишљења или надметање концепција које све једнако желе добро Србији, а споре се само по питању начина на који се може доћи до тог заједничког добра. Управо супротно, наш сукоб је сукоб идентитета и сукоб око суштине. То је конфликт између нас који хоћемо да будемо Срби и националисти и оних који поништавају србско име и, на крају крајева, само србско постојање. Отуда њих и не дотичу учестали злочини шиптарских џелата над преосталим србским живљем у косовско-метохијским енклавама, али их страховито брине непристајање Срба са севера покрајине да се потчине НАТО окупатору и терористичко-узурпаторском режиму у Приштини.

Један од најважнијих датума, који  већ годинама светкују овдашњи и инострани поклоници  идеологије антисрбизма, јесте дан уочи Петровдана, великог србског и православног празника, на који је пре тачно две деценије, током Отаџбинског рата у Босни и Херцеговини, извршен  највећи од серије масовних злочина над србским  народом у околини Братунца и Сребренице. Настојећи да гурну у запећак ове стравичне злочине над Србима, и настојећи да медијским испирањем мозгова усаде србском народу неистину о тобожњем србском геноциду који се 11. јула 1995. године наводно догодио при србском ослобођењу Сребренице, антисрби су од овог датума начинили  театралну пропагандну лакрдију, којом сваке године  обасипају  јавност серијама лажи и монструозних конструкција, панично избегавајући сваку аргументовану полемику која би имала за циљ да утврди истину о ратним догађајима у Сребреници и средњем Подрињу. Јер управо је мит о наводном сребреничком геноциду над „бошњацима“, један од главних стубова пропагандне машинерије антисрбизма и један од неизоставних симболичких обележја евроунијатске србофобије и мондијалистичке индоктринације.

Што се самог догађаја од 11. јула 1995. године у Сребреници тиче, о њему је са становишта озбиљне и аргументоване анализе и сагледавања свих расположивих доказа, изречено и написано пуно, али сви гласови истине махом наилазе на зид медијског ћутања. Лажи србомрзаца, којима се настоји да се број убијених муслимана многоструко повећа, и та убиства потпуно изваде из контекста ондашњег оружаног сукоба, једино је пожељно штиво за медије под контролом Система. Такво стање, стално нас и изнова упућује на мисао о циљу и смислу србофобне хистерије. Јер феномен антисрбства, феномен је самомржње, самоодрицања и самопорицања. Феномен силовања историје и културе. То је жеља да се од Срба створи неки нови, другачији народ. Али не бољи, већ наопак и етички обогаљен, који је насилном пропагандом убеђен да му је историја геноцидна, вера превазиђена а култура ништавна. То није само спор око питања шта се дешавало у Сребреници и уопште у ратовима деведесетих.  Нити је само спор око  питања србских граница или расправа између модерниста и традиционалиста, између атеиста и верника или између либерала и конзервативаца. Такви спорови ипак подразумевају постојање неке заједничке позиције, некаквог консензуса од кога се почиње, некаквог сета вредности, уверења и ставова око кога се сви на крају крајева ипак слажемо када кажемо да смо Срби. Међутим, такво заједничко тло између Срба и антисрба је неповратно изгубљено. Оно што је за нас свето и узвишено за њих је бедно и ништавно, оно што ми чувамо они желе да униште, а ми се згражавамо над оним што нам они нуде. Чак ни србски језик међу нама није у стању да створи мoстове већ и он ствара барикаде, како у формалном тако још и више у суштинском смислу. Њихов американизовани, извитоперени, унижени, њањави и бљутави србски језик, којим се служе, нама је одватан. Њихови гласићи, тугаљиво отезање, шапутање и тепање цепају нам уши. Са друге стране, наша борба за очување ћирилице њима је смешна, примитивна и варварска. Тако је и наш говор за њих сувише извештачен и старомодан. У њему проналазе ону везу са селом, земљом, историјом и православним духом, која их живцира и чини да се врпоље док трљају своје ситне оче неверујући ни шта говоримо ни како говоримо. Њима се јасно и одсечно изговорене речи не допадају, делују грубо, ратнички, заповеднички. Тако се читамо преко речника, јер да би једни друге разумели потребан нам је посредник – преводилац. Чак и онда када користимо исте речи, ми се са њима не разумемо јер и те исте речи за њих и нас имају различито значење. Њихова и наша слобода нису иста ствар. Реч народ код нас буди мистичну љубав према колективу коме припадамо, осећај повратка кући, огњишта и мајчиног крила. За њих је народ могућ једино као светина и објекат кога треба цивилизовати, увести у ред, али према коме се не може осећати љубав него, у најбољем, можда тек сажаљење.

Због тога и кажемо да је наша борба политичка, али и више од тога. Она је у исто време и егзистенцијална и метафизичка. Она је самопотврђујућа, јер борећи се против антисрба ми се потврђујемо као Срби. Када бисмо се склонили и одустали од те борбе, престали би смо бити Срби. Она се води и у историји и за историју, јер победа антисрба би нам одузела историју.

Антисрбски непријатељ за сада напредује. Заузео је медије, наше универзитете и школе, државну администрацију, привреду, економију, културу, уметност, па чак и естраду, забаву и спорт. Са сваке стране, чак и оне која се сматра одвојеном од политике, антисрбски непријатељ нас мучки напада. Он је већ одавно постао Систем. Нагризајући све око себе попут просуте киселине, он у србском друштву и нашим животима осваја стално нова упоришта из којих креће на и оно мало аутентичног и србског што је остало у животу, што је остало отпорно и непоражено.

И прегнуће Србске Акције, у текућој фази свог деловања, има за циљ да изнедри нови неокупирани простор и сачува га од таласа Система, бранећи нашу србску духовну територију од антисрбске окупације. На светосавским темељима трудимо се да устројимо наше суделовање у отпору антисрбској стихији. Иако је борба две стихије већ одавно неравноправна, ми осим борбе другог избора немамо, нити други избор тражимо, већ се кроз борбу калимо. То је борба у којој се  две стихије све јаче сударају, стварајући олују, истина невидљиву, али такву којој још нико није умакао и остао недодирнут. А наш циљ, ма колико да се из постојеће перспективе чинио далеким, обасјаваће наш пут и упућивати на Идеју која нас води. Идеју која нам сведочи да је главни циљ земног битисања – усправно ношење свог крста. Идеју о истрајности на путу Истине, а који води до Победе!

Подвиг и борба!