Олимпизам и дискриминација

27. јул 2012. / Блог

Одлуком Олимпијског комитета Грчке, најталентованија атлетичарка ове земље, двадесетрогодишња Параскева Вула Папахристу, избачена је из националног олимпијског тима, због наводних расистичких ставова изражених преко једне интернет друштвене мреже.

После срамне забране председнику Белорусије Александру Лукашенку да присуствује отврању овогодишњих игара у Лондону, ово је нови чин лондонско-олимпијске мондијалистичке дискриминације, или боље рећи инквизиције у режији ционистичких и капиталистичких господара модерног олимпизма, на чијем удару су били и србски спортисти током ратне 1992. године, што нас подсећа и на случај  нашег најбољег пливача Милорада Чавића, који је због свог патриотског чина суспендиван са Европског првенства 2008. године.

А ове 2012. године, млада грчка спортискиња, двострука јуниорска шампионка света у атлетској дисциплини троскок, по други пут је у својој земљи дошла на удар мондијалистичко-левичарске псеудоелите. У жижу политичких збивања, Вула је доспела пре неколико месеци, током протеклих избора, на којима је подржала националистички покрет Златна зора, а њено недавно негодовање путем друштвене мреже због све већег прилива афричких имиграната у Грчку, покренуло је до сада невиђену хајку „грчких“ медија, што је резултовало њеним избацивањем из грчког олимпијског тима. Да читава ствар буде врло лицемерна, допринело је образложење ове неправедне одлуке „грчких“ олимпијских инквизитора, који алудирају на наводно кршење „мултирасне и мултикултурне“ садржине олимпијског духа од стране младе атлетичарке. Међутим, куриозитет је да је управо Грчка земља која је мајка олимпизма, а који је у древности антике управо и настао као израз духа хеленског елитизма и искључивости, јер је нехеленима као „варварима“ било забрањено учествовање на античким Олимпијским играма. Дакле, изворни дух античког олимпизма није био дух толеранције и свеопштег мешања које данас потенцирају планетарни центри моћи, већ напротив. У том погледу, нововековни обновљени олимпизам свакако представља битно другачији појам, те је Милош Црњански извештавајући са Олимпијских игара у Берлину 1936. године писао: „На античкој Олимпијади могао је учествовати само Грк, остали су били искључени као „варвари“. На модерним Олимпијадама, уз белу расу, боре се и црна и жута и бакарна. Космополитски значај тога не треба тумачити. Античка Олимпијада припадала је, ипак, само једном народу. Модерна свим народима и расама на свету“.

Дакле, дух обновљеног олимпизма јесте био универзалан у националном и расном погледу, али није попут савремних мондијалистичких господара олимпизма предвиђао тежњу за уништењем и свеопштим мешањем нација и раса, већ напротив. Наиме, као што је познато, у четвртом веку по христијанизацији Хелена и зачетку византијске ере, античке Олимпијске игре се укидају због њихове паганске духовне конотације (култ бога Зевса и његове „победе над Хроносом“), да би крајем деветнаестог века француски историчар, педагог и велики поштовалац хеленизма, барон Пјер де Кубертен, иницирао стварање модерних Олимпијских игара, али без било какве религиозне конотације. Међутим, као што рекосмо, ни у духу таквог обновљеног олимпизма, данашњи жреци планетарног капитализма и мондијализма, никако не могу пронаћи узор за „вредности“ које промовишу и силом утерују непокорним народима и појединцима широм планете, јер сам барон Кубертен реализацију сопствене перцепције олимпијског идеала видео је управо у национлистичкој стихији између два светска рата, не скривајући приврженост покретима (до тада још некомпромитованим за најећи део човечанства) који јачају или долазе на власт широм ондашње Европе. Спартански дух и национал-револуционарно надахнуће, борба за своју нацију и чување њеног идентитета, али уз уважавање других народа и раса. То је Кубертенов олимпијски идеал, чију је пуноћу остварења, попут Црњанског, и он лично видео управо у берлинским играма 1936. године, које су пак прокажене од стране данашњих олимпијских челника и демагошки неосновано представљене као пука Хитлерова пропагандна представа.

Заиста, битно другачији од такве перцепције јесте концепт савременог олимпизма као и модеран спорт уопште, који се у све већој мери претвара у паразитско-капиталистички шоубизнис, и који духу изворног античког олимпизма одговара само по идолопоклонству (некада Зевсу, а данас Мамону), док по свим другим чиниоцима постаје комерцијални кич, средство за прикривање сиромаштва и неспокојства обесправљених људи широм света, као и полигон за промоцију лажних вредности и наопаке идологије планетарног мондијализма у којој нема места нити за истинску духовност нити за очување националне и расне самобитности. Жртва таквог мондијалистичког тоталитаризма и дискриминације управо је млада, лепа и талентована Параскева Папахристу, која својом појавом  и својим ставом, зрачећи достојанством истинског хеленства, постаје сушта супротност смрадном духу антицивилизацијског колапса истинских вредности и националног поноса. Она је међу малобројним врхунским спортистима који имају смелости да подигну глас против уништавања сопственог народа и најезде туђинаца на народно тло. Иако није реч ни о каквом испољавању мржње према туђем, већ искључиво о заштити сопственог, пропагандна машинерија мондијалситичког Система по обичају агресивно пали своје црвене лампице при сваком покушају афирмације природно наслеђених препоставки и заштите матичног животног простора.

Такву афирмацију учинила је протеклих дана у Србији и мајка Теодора фон Бурга, србског такмичара и победника на овогодишњој математичкој олимпијади у Аргентини, која је својом изјавом, можда помало неспретно израженом али потпуно истинитом, алудирала да је њен син одбранио част Европе и беле расе, с обзиром да су осим њега, међу најбољих дванаест такмичара математичке олимпијаде, заступљени само припадници других раса (што је и логично с обзиром да су ђаци у Европи, Аустралији и Америци већ деценијама изложени планском, систематском затупљивању од стране креатора наказних школских система). Наравно, овдашњи медији су поносну мајку оптужили за расизам, показујући по ко зна који пут свој демагошки опус поистовећивања мржње према туђем са афирмацијом сопства.

Ипак, овакви примери смелог и јавног сведочења, било политичких ставова било промовисања и заштите идентитета, свакако представљају ударце за пропаганду Система и његов концепт свеопштег мешања и негирања природних и богомданих разлика између народа. Разлика које свет чине лепшим и разноврсним, и које уистину никада нису биле истински узрок међунационалних сукоба, већ искључиво повод и лажно покриће.