Сабор у Гучи кроз деценије - од србске културе до антисрбског кича

13. август 2012. / Блог

Драгачевски сабор трубача у Гучи, који је претходних дана одржан по педесет и други пут, представља најпопуларнији вашар, или боље рећи забавно-комерцијалну манифестацију данашње Србије. Својеврстан феномен, који неки доживљавају као „добру журку“ и сјајан мамац за туристе, док га неки посматрају као параду баханалија, шунда и кича. Међутим, изворна манифестација гучанског сабора, још од  његовог првог издања 1961. године, почела је током времена да стиче репутацију једног квалитетног културног догађаја у виду фестивала фолклора и народног стваралаштва. Природно, он настаје у драгачевском крају, у данашњој западној Србији која је и била средиште развоја србске трубачке народне музике, почев од средине деветнаестог века. Међутим, од једног прикладног културног и националног догађаја, временом је у Гучи настало нешто поприлично другачије. Наиме, Сабор у Гучи данас је најмасовнија забавна манифестација у Србији, коју сваке године посети неколико стотина хиљада људи из земље и иностранства, на којој се потроши много новца, испију хектолитри алкохолних пића, који затим проузрокују и знатан број саобраћајних несрећа. Такође, током последње две деценије сабора, србску трубачку музику све више замењује циганска псеудомузика, уз коју мноштво посетилаца подгрева и буди у себи животињску стихију, предавајући се најнижим нагонима и понирући у свеопшти кич и баханалије.

Свакако, овај фестивал од стране различитих групација људи има и различлит доживљај. За мондијалистичке антисрбске екстремисте, Гуча је доказ наводног србског примитивизма, а за већину људи у Србији, пре свега младих, фестивал у Гучи је само једна у низу прилика за „добар провод“.  За неке „националисте“ ова манифестације је вид „србовања“, док су правим националистима крајње саблажњујући мрски звуци циганских тонова, уз ритмове турског трбушног плеса, пијанчења и бауљања са кокардом на глави и крстом око врата. Као што рекосмо, овакве појаве баханалија и скрнављења србског војничког и православног знамења, на жалост, из године у годину све су присутније на Драгачевском сабору.

Ипак, истини за вољу, треба рећи да његови данашњи многобројни посетиоци представљају у суштини један пресек данашњег србског друштва. Стога, можда у Гучи и нема деструктивног понашања у већем проценту него на другим масовним догађајима, попут рок концерата или пивских фестивала. У том смислу, данашњи Драгачевски сабор вероватно није нешто што бисмо свеукупно гледано могли оценити као авангарду разврата и разузданости, јер на овој манифестацији присуствује и мноштво људи који се не одају пошастима које су током задње две деценије постале њено обележје. Међутим, чак и ако узмемо у обзир такву претпоставку по којој нема битне разлике у атмосфери између Гуче и других забава за широке народне масе, односни сабор ипак јесте посебно проблематичан, јер се овој популарној манифестацији већ увелико придаје карактер некаквог србског „бренда“ и патриотског скупа, који би требао да буде контраст мондијалистичком „Егзиту“ и који представља нешто „аутентично национално“ односно србско.

Отуда је и мноштво посетилаца и учесника Сабора у Гучи окићено србским шајкачама, кокардама и осталим националним обележјима, што говори о њиховом доживљају читаве манифестације. Међутим, реална слика данашњег Драгачевског сабора скоро уопште не одговара таквим епитетима, јер је исти током времена попримио мноштво ружних одлика духовног и културног срозавања савременог србског човека. Наиме, од једне лепо замишљене и првих деценија лепо спровођене србске манифестације, дошло се до наказног комерцијалног кича, у коме изворне и хармоничне србске мелодије све више замењују разуздани циганско-бреговићевски тонови, који подстичу масовно оргијање уз трошење новца и алкохола у великим количинама.

Што је поражавајуће, паразитски капиталистички несој, који подстиче такву атмосферу и који негује ту псеудосрбску музику, зарађујући од ње, представља сва ова наказна обележја савремених гучанских сабора као нешто што је Србима „у крви“, и што је „лепо“ и „пожељно“. А та музика не само да нема никакве везе са аутентичним србским духом и културом већ их компромитује, срозавајући Драгачевски сабор и првобитну позитивну репутацију ове манифестације на најпримитивнији ниво. Тужно је што је актуелно циганчење културе у Србији, као и свеукупно културолошко турчење србског народа, данас у многим сферама израженије него у време турске окупације, а најгоре је што ни многи „велики националисти“ не дижу глас против тога него и сами пониру у туђинску и ванзаветну каљугу, попут „саборске“ параде кича и пијанства у Гучи.

Стога, све србске родољубе позивамо на бојкот овакве комерцијалне и наказне манифестације, све док се она користи као полигон за подстицање разних врста деструктивног понашања, уз промоцију туђинских уплива који се као кукавичје јаје подмећу Србима као нешто што је наводно наше, а заправо је реч о стварима безвредним, штетним и наказним, за које у будућој србској Србији не сме бити места.