Активисти Србске Акције посетили Петровчић

11. август 2013. / Активности

На свега пола сата вожње од Сремске Митровице, на самој граници административног Срема и Београда, у питомој сремској равници своје дане проводи село Петровчић. Ово малено село, које броји тек нешто више од 1000 становника, било је почетком октобра 1944. године сведок погибије десетак припадника Четвртог пука Србског добровољачког корпуса који је, у нади да ће стићи до Словеније крајем септембра месеца, заједно са својим саборцима из других пукова СДК напустио Београд и кренуо на несвакидашњи пробој кроз усташку „Независну државу Хрватску“.

У критичном моменту, када је постало јасно да се удари Црвене армије, свестрано подржаване од стране Титових партизана, не могу зауставити, ова тешка и по много чему трагична одлука била је по свему судећи најрационалније решење и једина нада да је тактичким повлачењем на друге позиције могуће створити какав-такав одбрамбени фронт против старог и Добровољцима добро познатог непријатеља.

Пуцњи из заседе

Већ по преласку у Срем, који је захваљујући усташком терору – како вели Бошко Костић – октобра месеца 1944. године био готово испражњен од цивилног становништва и деловао као пустара, припадници Четвртог пука који су имали да наступају ка Руми и касније Осијеку, дошли су у тешке сукобе како са од стране комуниста растуреним усташама, тако и са партизанима који су, још увек избегавајући успостављање директног фронта, нападали из заседе или са леђа.

У једном окршају са добровољачком претходницом која се осмог октобра из Бечмена запутила ка Петровчићу, Сремски партизански одред стациониран у селу Дечу, напао је и из заседе убио десетак Добровољаца – извиђача које је предводио песник и ђак наредник Иван Милачић.

Већ наредног дана партизани, схвативши да покрај њих пролазе делови СДК, извршили су покрет на Бечмен у којем је тада била стационирана главнина Четвртог пука. Након вишечасовних огорчених борби, бранећи се из напуштених немачких бункера, Добровољци су успели да одбране Бечмен и истог дана умарширали су у од партизана испражњен Петровчић.

Сахрана Добровољаца и повратак комуниста у село

У Петровчићу, Добровољци су се задржали тек неколико дана и за то време очистили су храм Светог Јована Крститеља, (којег су усташе претвориле у коњушницу) а већ десетог ујутру служена је, по први пут након три године, Света архијерејска литургија, након чега су у црквеној порти сахрањени земни остаци шесторице Добровољаца: Ивана Милачића, Александра Будимирова, Б. Рељића, В. Јоцића и двојице непознатих бораца, док су остали настрадали, према казивањима сведока, отпремљени ка својим завичајима. На месту на којем је шест младих бораца нашло свој вечни мир, постављено је шест белих крстова и већ након пар дана, под пратњом партизанских куршума, Четврти пук је кренуо ка Руми.

И мада су гробови шесторице витезова били чувани и свакодневно посећивани од стране мајки чија су деца, баш као и Далматинац Иван Милачић, пала далеко од својих домова (без обзира да ли су били партизани, четници или Добровољци), већ по уласку у село, партизани су крстове поломили, земљу утабали, а након рата ту су постављене клацкалице и љуљашке на које су учитељи сеоске школе редовно изводили децу на играње. Годинама је, кажу старији мештани Петровчића, ова гробница била мрља на образу честитих домаћина и место покрај којег се, осим у највећој нужди, није пролазило.

Обнова

Тако је било све до 1988. године, када су захваљујући ондашњем пароху о. Ђорђу Радојевићу, гробови шесторице Добровољаца по први пут након неколико деценија преливени, а настрадали опојани, како и доликује. Од тада до данас, захваљујући пре свега о. Ђорђу као и Црквеном одбору, а посебно тадашњем његовом председнику, односно потпредседнику г. Жики Маринковићу, као и Браниславу А. Жоржу и добровољачкој емиграцији, 2008. године завршена је изградња спомен обележја шесторици палих Добровољаца.

Данас, ова обновљена гробница представља једино уређено гробиште припадника СДК у Србији и једно је од ретких на подручју некадашње Југославије које чува успомену на борбу Србских добровољаца. Управо отуда, наши активисти из Срема недавно су посетили ово светилиште и, одајући пошту жртви Србских добровољаца, још једном положили исти онај завет за који су Иван Милачић и његови другови пре више од шест деценија положили своје животе.