96 година од битке на Легету

05. септембар 2010. / Блог

Стево М. ЛАПЧЕВИЋ

Дана 6. септембра 1914. године, на потезу Легет–Чеврнтије, у близини Сремске Митровице, у покушају да пређе Саву, изгинуо је 13. пук „Хајдук Вељко“, као и делови 15. пука „Стеван Синђелић“. Оба пука, налазили су се у саставу Тимочке дивизије првог позива.

Наиме, након величанствене победе србске војске на Церу, Савезници су тражили од измучене Србије да, форсирањем реке Саве и упадом на подручје тадашње Јужне Угарске, одвуче део аустријских армија, пре свега са Источног фронта, како би се онеспособио и покушај Немаца да уђу у Париз, с обзиром на чињеницу да су се царске армије крајем августа месеца 1914. године налазиле на само 25 километара од главног града Француске.

Први захтев за прелазак на територију Угарске дошао је већ 19. августа од стране француске Врховне команде. Почетком септембра, а након сазнавања да 29. аустријска дивизија, лоцирана у Срему чека упућење у Галицију, наредбу за форсирање Саве дао је и врховни командант руске војске Велики Кнез Николај Николајевич.

Свесна својих (не)могућности, србска Врховна команда се, у почетку, опитрала захтевима Савезника али је, на крају, ипак поклекла и решила да испуни њихове захтеве. У зору 5.септембра делови Прве и Друге србске армије, под командом ђенерала Петра Бојовића и војводе Степе Степановића, крећу усиљеним маршем ка Сави.

На обале велике и мирне реке први стиже 13. пук Тимочке дивизије првог позива „Хајдук Вељко“, на чијем се челу налазио потпуковник Драгутин Ристић. Према одређеном распореду, пребацивање крајишника било је одређено за 1 час иза поноћи. Међутим, услед рђавог терена и изузетно спарног времена, трупе Тимочке дивизије окупиле су се на обали тек око 5 часова изјутра, тако да је пребацивање започело у зору 6. септембра, негде око пола 6. Аустријски војници који су чували сремску страну, видевши да преко Саве наступа србска војска, повукли су се са својих положаја. До 10 часова, пребачен је цео 13. пук, а са њим и делови 15. пука „Стеван Синђелић“.

Одмах по преласку реке, издато је наређење за изградњу мостобрана, тако да пребачене армије почињу да гоне аустријске трупе које су се ужурбано повлачиле ка селу Шашинци. О томе колика је паника завладала у редовима царске војске, сведочи и податак да је читава јединица, лоцирана управо у Шашинцима, на глас да су Срби прешли Саву, прекинула мису која је била у току и побегла главом без обзира. За релативно кратко време, србска војска је успела да овлада друмом Сремска Митровица–Јарак и тако осигура мостобран.

Након првобитне панике, аустријска војска се консолидовала, а када је у околину Шашинаца стигла и 29. дивизија, постало је јасно да 13. пук неће моћи дуго да издржи. Отпочеле су тешке и крваве борбе за одбрану мостобрана. Иако је трпео жестоке ударе, 13. пук није поклекнуо све до вечерњих сати, када су делови 74. аустријског пешадијског пука, из састава 29. дивизије (сачињен од Чеха и Мађара) пробили србску одбрану.

У то време, изградња понтонског моста на Сави била је скоро готова. У жељи да избегну заробљавање, србски војници су похрлили ка Сави, нашавши се тако у унакрсној артиљеријској ватри. Услед велике гужве и пометње која је наступила, понтонски мост се срушио. Наступила је велика несрећа. Невешти у пливању или рањени, србски младићи су се давили у жељи да се домогну друге обале. До краја тог кобног 6. септембра, покушај да се пређе Сава и одрже линије, потпуно је пропао.

Пет дана након овог изузетно тешког сукоба, аустријске власти подигле су први споменик, дрвени крст на којем је писало: „Овде лежи 800 непријатељских јунака“. Соколско друштво Сремске Митровице подигло је 1923. године споменик који и данас стоји на Легету.

У овој операцији, у којој је, иако поражена, србска војска испунила свој задатак (с обзиром да је 29. аустријска дивизија одложила свој полазак у Галицију), од 7000 људи, колико је пребачено, заробљено је 4800, у Сави се удавило 600, а 1000 њих је погинуло. Од 4800 заробљених, мали број је преживео аустријске казамате.

Слава јунацима са Легета!