Франциско Франко – истребитељ црвене куге

16. децембра 2015. / Блог

Недавно је у Шпанији обележена годишњица значајна за све националисте и антикомунисте. Навршило се 40 година од кончине генерала Франциска Франка, непомирљивог антикомунисте и вође шпанске нације. Њему је судбина доделила да буде на челу обједињених националних снага Шпаније у крвавом грађанском рату 1936–1939. године, у коме је успео да савлада комунистичку неман и постане победнички симбол хришћанско-националистичке борбе у Европи и свету.

После рата, у напаћеној и полуопустошеној земљи, Франко долази на власт у својству шефа државе, како је и гласила званична титула – „Његова екселенција Шеф државе“. У службеним документима он се такође назива „Вођом Шпаније“ (Caudillo de España) и „Генералисимусом“ (el Generalísimo). Уз помоћ ауторитативне власти, мудре дипломатске и економске политике, успео je да свом народу обезбеди епоху спокоја и великог привредног напретка. У условима Хладног рата, Шпанија је водила потпуно самосталну спољну политику, али након Другог ватиканског концила (који је представљао коначну победу јудео-масонерије над Ватиканом), Франко губи подршку Римске курије какву је имао до тада. Стога одлучује да се у већој мери отвори ка САД и западним демократијама, а то значи и ка њиховим финансијским олигархијама. Од тада се постепено губи утицај шпанског национал-револуцинарног покрета – Фаланге, а на сцену ступају технократе и ватикански масони из организације „Опус деи“, који на кратке стазе омогућавају прилив страног капитала у Шпанију и додатни раст привреде, али по цену суштинског духовног слабљења државе и тихе промене државне елите. На тај начин створени су сви потребни услови за демонтажу национал-синндикалистичког и ауторитативног државног устројства Шпаније, после смрти Каудиља.

Национализам, хришћанство, синдикализам, корпоративизам и планска привреда, представљали су идеолошка обележја Франкове Шпаније. Године 1949. обновљена је шпанска монархија, с тим што је ступање на престо принца Хуана Карлоса одложено до 1975. године, а Франко је био регент. Нажалост, касније као краљ, Хуан Карлос је одиграо важну улогу у рушењу Франковог наслеђа, и заједно са масонским и либералним чиниоцима у шпанском друштву, радио је на увођењу либералне демократије. Иначе, Франкова Шпанија била је пријатељски настројена према Православној Цркви, руској белој емиграцији, србском краљу и свима који су се легитимисали као националисти и антикомунисти.

Дан смрти Каудиља (20. новембар) поклапа се са даном стрељања још једног великог сина шпанске нације – Хосе Антониа Прима де Ривере, вође шпанских фалангиста (који су уз „карлисте“ били водећа националистичка снага у земљи), философа и песника, који је заробљен од стране црвених републиканаца и стрељан у тамници у Албасетеу. И Франко и Хосе Антонио, извршили су велики утицај на развој националистичких покрета не само у Шпанији, него у читавом свету. Они су добар пример служења отаџбини, како на политичком тако и на војничком плану, а Франко ће и поред контроверзи и критика које оправдано долазе на његов рачун са национал-револуционарног становишта, ипак остати прилично светла историјска личност и симбол победе хришћанског национализма над комунистичком кугом.