Да ли Вучић мења курс?

29. јануар 2017. / Коментар

Напредњачки медији, а нарочито жута штампа међу њима, која покушава да Александра Вучића представи као патриоту, ликују због договорене војно-техничке сарадње са Белорусијом, приписујући Вучићу заслуге за значајан прилив наоружања у Србију. И ми се, наравно, радујемо најављеној набавци наоружања из Белорусије, али истичемо да Вучић са тим процесом нема никакве везе. Наиме, Русија и Белорусија су и раније биле отворене за такве аранжмане, али Вучића то није занимало, јер до пре неколико месеци, он је био оријентисан претежно ка НАТО пакту са којим је потписао срамне споразуме, док је сарадња са Русијом по овим питањима била на маргини.

Међутим, победа Доналда Трампа очито је пореметила неке шаблоне америчке спољне политике, те је постојани притисак из Вашингтона на режим у Србији тренутно ублажен или чак стављен ван снаге. Овдашње тајне службе, делови србске полиције и државне управе уопште, на које Американци имају директан и снажан утицај, вероватно су у благој конфузији и чекају да виде да ли ће бити у обавези да наставе по досадашњем шаблону проамеричког и антисрбског деловања, или ће доћи до неких промена у налозима које добијају. Тако да Вучић, који је одавно заврбован (или можда уцењен) од стране западних центара моћи, изненада добија слободан простор да глумата национално одговорног политичара и чак предузме неке кораке који потенцијално могу бити од значаја за Србију.

Или то можда ипак значи да Вучић искрено постаје патриота? Наравно да не, јер наведене споразуме он потписује баш сада из предизборно-пропагандних мотива, али вероватно и због могућности прања новца и других финансијских марифетлука, што је, иначе, био кључни мотив за све пословне подухвате које је његова влада до сада предузимала. Зашто то тврдимо? Најпре, зато што Вучић није опозвао ни један од својих бројних антисрбских потеза којима је земљу и народ довео до руба пропасти. И друго, зато што је ово осетније приближавање Русији (и Белорусији) уследело тек после промене у Вашингтону. Да је реч о искреној политици, она би била вођена увек и безусловно, без обзира на спољне прилике.

Наравно, није било реално покушати да се НАТО окупатор и шиптарски узурпатори отерају са Косова и Метохије, и нико озбиљан Вучићу не замера што није то учинио, али му се и те како морају замерити срамни споразум са НАТО пактом, тзв. Бриселски споразум, смањење плата и пензија, деградирање домаћих радника и сељака, повећање дажбина, лажно гоњење тајкуна и крупних криминалаца и уопште антинационална политика сервилног односа према ЕУ, која и даље траје. Дакле, чак и да услед евентуалних спољнополитичких тектонских промена, Вучић дефинитивно промени спољнополитички курс, унутрашња политика ће и даље бити лоповска јер његов напредњачки политикантско-паразитски несој, незасит је и жељан даље пљачке преосталог народног иметка.

Даље, директне испоставе светских закулисних кругова, мондијалистички фанатици, либерални и пропедерски агитатори, захваљујући управо Александру Вучићу пустили су у Србији још дубље корене у односу на период Демократске странке. У складу са тим, Вучић је и даље ватрени заговорник евроунијатских интеграција, тако да паралелно са напредњачком лоповском политиком, наставиће се и неолиберални ЕУ-курс, који се са њом прикладно допуњава. У свему томе, патриотизам ће бити третиран искључиво као пропагандно инстант средство, док ће промене спољнополитичких околности, Вучић и његова булумента користити зарад личних и партијских интереса. Ако се ти њихови себични интереси којим случајем поклопе са србским националним интересом, калкулантски карактер Вучићевог режима и његов поданички однос према Бриселу и Берлину спречиће да се потенцијал позитивних спољнополитичких промена искористи у правој и пуној мери.