Акцијом против хашке „правде“

30. новембра 2017. / Активности

Активисти Србске Акције синоћ су испред просторија екстремистичке србомрзачке организације „Центар за културну деконтаминацију“, у Бирчаниновој улици, у Београду, развили транспарент са натписом: „Јунак, а не злочинац“ и заставу са ликом ђенерала Ратка Младића, током оржавања трибина под називом „Крај Хашког трибунала“. На овој трибини, коју су организовали антирбски лист „Данас“ и сорошевски „Форум ЗДФ“ из Немачке, у поменутим просторијама говорили су промотери хашке „правде“ попут Ива Јоспиповића – бившег председника злочиначке творевине под називом „Република Хрватска“ и Флоренс Артман – бившег портпарола тужилаштва овог квазитрибунала.

На поруку ове антисрбске манифестације, којом се велича хашка злочиначка и нелегална установа, као и њени антисрбски аршини, наш одговор је да србски народ треба да буде поносан на јунаке који су бранили србски народ у отаџбинским ратовима деведесетих година. Такође, с обзиром на чињеницу да је хашки квазисуд оруђе злочиначких западних центара моћи (који су, узгред, и главни виновници ратних злочина, током последњих ратова на овим просторима), такав однос Хага према овдашњим ратним збивањима деведесетих, јесте признање да је србска борба била једини отпор и антипод ционистичкој НАТО окупацији и агресији, а да је потурички, шиптарски и усташки несој био оруђе злочиначке атлантистичке политике.

Наиме, иако је хрватско руководство тзв. Херцег-Босне јуче осуђено за злочине над муслиманима, морамо увек имати на уму да су главни хрватски злочинци ослобођени у Хагу, те да овај квазисуд осуђује Хрвате углавном ако су оптужени за злочине над муслиманима. Наиме, преко 90% осуђених у „Хашком трибуналу“ су Срби, а нерачунајући Младићеву казну доживотног затвора, србски оптуженици су у Хагу осуђени на преко хиљаду година затвора, док су муслимани и Хрвати за злочине над Србима скупно (дакле и једни и други сабрано) осуђени на тек 50 година затвора!

Због свега тога, ни јучерашњи чин хрватског генерала Слободана Праљка у хашкој судници, није и не може бити симбол некаквог „хрватског отпора“ хашкој „правди“, јер гледано у глобалу, такав отпор не постоји, с обзиром са су хашки квазисуд и усташки злочинци удружени када је реч о борби против Срба. Наиме, Готовина, Маркач, Чермак, Норац (у вези кога се Хаг сагласио да му лакрдијашки „суде“ у Хрватској) и други хрватски злочинци који су убијали Србе, у Хагу су или ослобођени или им, пак, није ни суђено. Стога хрватска борба, попут шиптарске или потуричке борбе, представља срамотни пут злочина и служења НАТО џелатима, те је србска борба деведесетих једини симбол отпора НАТО злочинцима и њиховим лажним и нелегалним институцијама.