Антисрбска провокација муслиманских екстремиста

21. августа 2012. / Коментар

Док сепаратистички несој у Војводини најављује „врућу јесен“ и такозвану интернационализацију „војвођанског питања“, муслимански екстремисти у Рашкој области настављају са провокацијама упереним према србском народу, а са циљем распламсавања тензије и привлачења пажње страног фактора у виду САД и ЕУ, као и повампирене нео-османске експанзије режима у Анкари. Конкретно, у најновијем случају, реч је о све учесталијем прослављању и величању Аћифа Хаџиахметовића, познатог ратног злочинца и србомрзца из Рашке области током Другог светског рата, коме је почетком текућег месеца „Бошњачко национално веће“ подигло спомен плочу у Новом Пазару, и то потпуно нелегално, мимо предвиђене процедуре. Као и обично, надлежни државни органи реаговали су млако и у крајњој линији сасвим толерантно према оваквом безобразлуку и ширењу србомржње, а истоврсна државничка импотенција режима у Београду огледа се и на примеру млаке реакције при најновијим шиптарским нападима на Србе, као и уопште у погледу изјава према питању Косова и Метохије, где нове власти засада не наговештавају другачији правац од претходне.

Наравно, сви сепаратистички елементи у земљи користе прилику и играју на карту небриге и неспособности београдског режима, и постепено подгревају нова кризна жаришта. Јер, шта је друго политика  Зукорлића, Угљанина и њихових следбеника него покушај стварања новог ратног сукоба? Поучени искуством, видимо да ситуација са Рашком области полако али сигурно иде у таквом смеру. Истина, позната посвађаност и разједињеност муслиманског фактора у Рашкој свакако је са нашег становишта позитивна ствар, јер им значајно отежава спровођење планова, али осим ове потешкоће постоје сви други потребни услови за даљу експанзију муслиманских екстремиста и сепаратиста. То су подршка Турске и ЕУ (која намерно одлаже пријем Србије у своје чланство док се не реши ситуација са Рашком и Војводином), као и државотворно и државочуварно неспособна власт у Србији, која је попут претходне, подређена Бриселу и Вашингтону и којој је главни проблем како да обезбеди што дуже сопствено паразитирање на леђима напаћеног, слуђеног и истрошеног народа, какви су данашњи Срби.

Али, ми србски националисти не требамо и не смемо клонути, већ нам ваља у свакој ситуацији искористити све оно што је повољно по буђење србског слободарског и национал-револуционарног духа. „Не бојте се оних који убијају тело, већ оних који убијају душу“ – каже свето Јеванђеље. И заиста, не треба се плашити новог рата, колико се треба плашити болесне духовне климе која влада у Србији данас. Додуше, поставља се питање, како ће се земља која увелико ликвидира сопствене одбрамбене потенцијале и у којој просечног грађанина нарочито не занима шта се дешава изван његовог дворишта, супротставити било каквом кризном жаришту на својој територији? Но, у таквој ситуацији отворене агресије душмана, народ неће имати куд па ће у самозаштити бити принуђен да ствари директно узме у своје руке и ступи у борбу. Борбу која ће србски народ вратити себи и ослободити га паразитских властодржаца, као и антисрбског кукоља свих фела.