Да ли је египатска револуција социјалистичка?

27. фебруара 2011. / Коментар

Природно је да свака политичка група инспирацију или охрабрење за сопствена стремљења проналази у дешавањима широм света, како би својој акцији придала шири глобални значај општенародне борбе против универзалног зла.

Сходно томе, да се приметити да овдашње неокомунистичке групице покушавају да представе актуелна дешавања из арапског света као кретање у правцу остварења сопствених политичких идеја. Евидентно је да америчка хегемонија и њена обавештајна и закулисна машинерија имају битну улогу у рушењу режима у Тунису и Египту, као и компатибилним покушајима у Либији, који још увек трају. И управо та игла америчког утицаја, једина је идејна спона између овдашњих неокумуниста и политичких турбуленција у арапском свету.

Наиме, дотичне левичарске групице у Србији чврсто стоје на позицији америчког хегемонизма, по питању односа према националном питању на подручју некадашње Југославије. И по ционистичким капиталистима из Брисела и Вашингтона, као и по овдашњим неокомунистичким и анархистичким маргиналцима, Срби су тлачитељи других народа и главни кривци за ратове, те стога морају бити кажњени губитком тероторије. Дакле, монструозна антисрбска пропаганда капиталиста из НАТО и ЕУ, догма је и за овдашње радикалне левичаре. Догма по којој се србске жртве прећуткују или умањују а злочини на србској страни преувеличавају. Такве пропагандне поставке, догма су и за све остале балканске слуге америчке хегемоније попут шиптарских терориста, марионетског режима у Србији или муџахединских и усташких кољача.

Неки од данашњих србијанских неокомуниста отворено подржавају криминалце из шиптарске шовинистичке организације „Самоопредељење“, који стреме протеривању преосталог мученичког србског живља са Косова и Метохије. Осим тога, заједно са капиталистичким „невладиним“ организацијама учествују у пропаганди против породичних вредности, као и у промоцији педерастије. Такве идеолошке активности уперене су у правцу одсецања србског радника од сила и вредности традиције, не би ли он постао обезличена „тиква без корена“, припремљена за интегралну експлоатацију у потрошачком друштву капиталистичке псеудокултуре.

За разлику од лажних социјалних револуционара из Србије, у актуелним кризним жариштима арапског света фигурира идеолошко-политичка снага коју можемо назвати арапским социјализмом, а који се пак битно разликује од идеолошких схватања овдашњих „антифашистичких“ групица. Наиме, и поред закулисне улоге Вашингтона, који управља кормилом арапских револуција, и поред значајног утицаја исламских фундаменталиста („Муслиманске браће“), битну улогу у њима има и маса обесправљеног и социјално угроженог арапског становништва којем можемо признати карактер мотора револуције. Такав арапски социјализам је строго националан – панарапски и антиционистички. Он није панисламистички и екстремистички (попут позиције „Муслиманске браће“), али ипак има јасан прорелигиозни став. Он тежи социјалној правди али и националном уједињењу и ослобођењу Арапа од ционистичко-америчког окупатора.

Поздравиће овдашњи неокомунисти јединство у борби између радника различитих религиозних група у Египту, а истовремено ће се згрожавати предратним југословенским покретом Збор у којем су такође и лојални припадници мањинских народа и вера, активно узимали учешће у борби србских збораша против капитализма и антинационалног социјализма.

Такође, док овдашње „антифа“ марионете домаћих и страних капиталиста осуђују србску националну борбу, арапски социјалисти узимају учешће у арапској националној борби. Они не позивају на пацифизам нити на солидарност са  „израелском радничком класом“. Они су свесни да владајући капиталистички слој у отаџбини није једини непријатељ арапских радника. Противници су педерастије и за упражњавање исте прописују смртну казну. Нису противници приватне својине и немају једнодимензионалну перцепцију овдашњих неокомуниста који заслепљени марксистичким догмама превиђају чињеницу да на карактер неке скупине људи не утиче само њен социјални статус, већ и други чиниоци попут духовне традиције или расног идентитета.

У својој идолошкој конфузији, неокомунисти национализам проглашавају оруђем америчке хегемоније, а истина је да љубав према сопственој нацији није и не може бити оруђе било какве капиталистичке тенденције. Таква оруђа су искључиво шовинизам и сепаратизам, као и запоседање туђег животног простора. Ове деструктивне идеје стварају међународне сукобе који су повод за покретање „мировних“ иницијатива америчког хегемонизма, а у циљу окупације датог подручја. Након окупације долази до обрачуна са прогресивним народним традицијама матичног становништва, а у циљу његовог укалупљивања у потрошачко-капиталистички  друштвени модел.

Вратимо се сада на насловно питање, односно на одређивање идеолошког карактера египатске револуције. Ми је свакако нећемо третирати позитивно јер евидентно је да она представља америчку деструкцију, којој је Мубарак као „истрошена крпа“ постао непотребан, али је такође неспорно да је мотор револуције управо национално-социјални бунт арапског народа, који је Мубарака кривио и за сиромаштво и незапосленост, као и за сервилност према Америци и Израелу. Јасно је дакле да овдашњи неокомунисти немају идеолошко јединство са арапским социјалистима, па треба поставити питање: какав је однос наше србске националистичко-социјалне позиције према савременом арапском социјализму?

С обзиром на историјско-цивилизацијску тензију између исламско-арапског чиниоца на једној страни и аријевско-хришћанског на другој, разумљива је и логична наша резервисаност према било каквој појави из арапске сфере, без обзира на постојање несумњиво прогресивних елемената унутар поменуте идеологије. Наиме, познато је да православна мањина у арапском свету није у нарочитој милости својих исламских сународника, а недефинисан је и однос арапских народних социјалиста према европском проблему исламско-арапских имиграната, који су запосели туђи (европски) животни простор.

Одговарајућим кориговањем, односно дефинисањем односа према поменутим питањима од стране арапских социјалиста, дошло би и до јасног одређења нашег позитивног става о овој идеолошкој појави.