Чија је „украјинска револуција“?

27. фебруар 2014. / Коментар

Протеклих месеци, а нарочито током протекле недеље, свет је био сведок новог „дешавања народа“ на истоку Европе. Реч је о репризи тзв. наранџасте револуције у Украјини, коју су Брисел и Вашингтон иницирали у циљу поновног успостављања пуне контроле над овом источнословенском земљом и западном руском крајином. Повод за нове револуционарне нереде била је одлука свргнутог председника Јануковича да напусти процес ЕУ интеграција, што је натерало Брисел и Вашингтон да подстакну и разбуктају протесте са циљем притиска и смене режима.

За разлику од истоврсних протеста од пре десет година, овај пут је битно место у протестима и сукобима заузела опција оличена у коалиционом покрету „Десни сектор“, чији је историјски узор Степан Бандера, вођа антисовјетског покрета у Украјини током Другог светског рата. „Десни сектор“ своју идеологију заснива на револуционарном украјинском национализму, уз тезу да су Украјинци битно другачији народ од данашњих Руса, те да су за разлику од њих („полуазијата“) искључиво Украјинци веродостојан наследник старе Кијевске Русије. Треба рећи и то да припадници ове политичке опције претежно припадају расколничкој Украјинској православној цркви (тзв. Кијевске патријаршије) или унијатској заједници (којој је, иначе, припадао и Бандера). Позивају се на концепт хришћанске Европе нација и многи од њих подржавају и србску борбу против ислама на Балкану. Ипак, конфузно је то што по питању Русије имају радикалан став, тако да су многи из овог идеолошког блока подржали чак и чеченске терористе против Русије.

Њихова рачуница у актуелним дешавањима у Украјини, јесте да се у револуцинарном превирању наметну као битан фактор и задобију подршку народа. Иако противници ЕУ и НАТО, групације унутар „Десног сектора“ су од стране иностраних (бриселско-вашингтонских) инспиратора актуелне украјинске револуције прихваћене како би унеле дисциплину и милитантни дух идеолошког набоја, који свакако недостаје млитавој армији слуђених ЕУ „верника“. А још већу безвољност и идејну закржљалост показало је бирачко тело свргнутог, корумпираног и бахатог председника Виктора Јануковича, чији режим у самом Кијеву претходних недеља није бранио готово нико осим припадника специјалне полицијске јединице „Беркут“.

Национал-револуционарна иконографија и формални антикомунизам најактивнијих демонстраната (из „Десног сектора“), збунили су неке западне националисте, који су услед свог површног приступа и неразумевања суштине Украјинског питања (а неки и због никад угашене русофобије), подржали ову револуцију са вером да ће иста у први план избацити националисте који ће „украсти шоу“ ЕУ-фанатицима. Насупрот томе, за нас србске национал-револуционаре, нема никакве дилеме да је ова револуција један сасвим деструктиван догађај и процес, подржан од стране белосветских ционистичких лихвара, хохштаплера и русофоба, који извозом демо(но)кратских револуција воде рат против читаве Европе. Знамо да Брисел и Вашингтон неће дозволити да процеси којима они руководе измакну контроли и да било какве снаге које им нису по вољи преузму власт. А свакако, знамо да је тај источноевропски гранични појас између руске земље и средње Европе, магична геополитичка линија кроз коју се „десница“ за трен ока претвара у „левицу“, а „левица“ у „десницу“ (као што је, на пример, Александар Лукашенко формално левичар, а суштински је архетип узорног европског државника, како би рекао Калајић). Знамо, јер такво разликовање суштине од форме, неопходно је свугде, а нарочито у овој географској области, где је у протеклом веку сваки напад из правца Запада ка Истоку (било да је вођен у име национализма или антинационализма) био праћен политиком подстицања антируских сепаратизама.

Тужна је и помало невероватна чињеница да је знатан број руских националиста из Русије (услед претераног анимозитета према Путиновом режиму због проблема са имигрантима), пружио подршку демонстрацијама у Украјини, под паролом „ЕУ је мање зло него русијански евроазијски Мордор са својим тајкунима и имигрантима“ (што је, уосталом, и позиција „Десног сектора“). Овакво становиште је, наравно, бесмислено јер све деструктивне појаве у данашњој Русији, постоје у ништа мањој мери и у болесној Европској унији. Једина разлика је у томе што ће у случају ЕУ-окупације уместо Кавказаца у Украјину похрлити Африканци, Арапи и Пакистанци, а уместо „руских“ тајкуна доћи ће им бриселска бирократија и пљачка лихварске интернационале. Такође, Русија и оваква каква је данас, представља противтежу западној политичкој мондијализацији и антихришћанском систему вредности који кидише на веру, брак и породицу. Такву чињеницу увиђају многи националисти Запада, те недвосмислено пружају подршку про-руској опцији у Украјини. Увиђају такође и то да „украјинску револуцију“ подржавају највећи непријатељи хришћанске Европе, попут ционистичких злотвора. Шта више, и саме вође актуелне револуције у Украјини – Арсеније Јацењук и Виталиј Кличко – истог су туђинског порекла, као уосталом и њихови праузори – вође бољшевичке револуције из 1917. године. Отуда се намеће неминован закључак да ова револуција по својој суштини није ни мало украјинска већ туђинска. Она је чин ционистичко-атлантистичког насиља против Русије, потпомогнутог унијатско-расколничким и исламско-татарским фактором, који су сви заједно уједињени у жељи да Украјину у сваком погледу одвоје од Русије.

Нужност идеолошке борбе

След догађаја чији смо сведоци ових дана, још једна је лекција о важности идеолошке основе сваког политичког прегнућа, јер за млитаве и безличне политичке опције, попут Јануковичеве, можда ће гласти мноштво млаких гласача, али се нико неће жртвовати зарад њиховог опстанка. Зато и није опстао Јануковичев режим, који због своје корумпираности, бахатости и идејне безсадржајности, није успео да мотивише руски и про-руски део Украјинаца да изласком на улице парирају стихији антируских (али идеолошки загрејаних) демонстраната. Тај део народа Украјине (Малорусије), који је свестан свог православно-словенског идентитета и малоруско-руске споне, засигурно више не жели неспособног и корумпираног Јануковича као преживелу реликвију совјетске учмалости. Али, наравно, још мање жели окупацију своје земље од стране ЕУ-фанатика која ће у религиозној сфери омогућити примат унијата и расколника, који су покушајем заузимања Кијево-печерске лавре већ наговестили епоху новог антируског и антиправославног прогона у Украјини.

Управо је недостатак идеолошке потпоре из Русије (као уосталом и мањак сваке друге помоћи) ваљан разлог за критику званичне Москве, али надајмо се да ће текуће и предстојеће захуктавање сукоба на Криму подстаћи руске власти на интервенцију у источној Украјини, попут оне у Абхазији и Осетији. Јер управо је Крим епицентар руске свести у Украјини, чије је становништво делатно и одлучно одбило да да било какав легитимитет новој револуционарној власти у Кијеву. А с обзиром да су на Криму највећи савезник Запада и кијевских разбојника бројни кримски Татари, као представници азијатског и исламског фактора, ово турбулентно полуострво додатно потврђује чињеницу да је акција „еуромајданских“ револуционара и њихових америчко-бриселских ментора, уперена и против истинског европског идентитета.

Остаје вера и нада да ће се православна и анти-атлантистичка Украјина одбранити од револуционарне стихије, ако треба и оружјем, те још више и снажније окупити под окриљем канонске Православне Цркве у Украјини, и уз помоћ Божију изнедрити и одговарајућу идеолошко-политичку алтернативу постојећем хаосу. Алтернативу која ће бити веродостојан заступник честитих људи ове колевке руске државности, која је као западна крајина руског тла, увек била битан геополитички чинилац у глобалним оквирима.