Ћирило-методијевски завет и словенски идентитет

24. мај 2019. / Коментар

Празновање Свете браће Ћирила и Методија - покровитеља словенске културе, побуђује на мисао да сваки национално и духовно освешћени  припадник аутентичних словенских нација, мора бити посвећен питању народног културног идентитета и његове самобитности, и то нарочито данас, када тоталитарна и свеизједначавајућа глобализација води битку са остацима самобитних култура и органских животних закона свих државорворно и културно потентних народа.

Такви процеси су посебно изражени и упадљиви на примеру (данас бар потенцијално) православних народа, нарочито православно - словенских. Уопште, појам културе, са становишта хришћанских словенских национализама, не може се схватати у оном смислу и на онај начин, на који би просечан данашњи човек помислио када се помене реч култура. Такав доживљај, културу третира или: као једну сасвим периферну животну област чијим се садржајима (биоскоп, позориште...) човек бави у доколици у циљу разоноде, или у другом случају - само као општу образованост и скуп лепих манира, које човек поседује или не поседује у понашању према другима (тзв. бон-тон), или у трећем случају - као синоним за вредности (или «вредности») некад романо-германске а данас евро-атлантске (или евро-америчке) културе која је проглашена за општечовечанску, при чему се култура често погрешно поистовећује са високим ступњем научно-техничког развитка. У оваквим случајевима, култура се махом третирара као вредност сама по себи. Но ако нам је стало до истине, не можемо просечног човека савременог света који све ужурбаније утире пут антихристу, узети као мерило.

Јер једино исправно мерило вредности свега земног и пролазног па тако и културе, јесте - Господ Христос – «Бог словенских очајника», како је Христа назвао Свети Јустин Ћелијски – један савремени србски свети отац. Духовно и национално свесни припадници православно хришћанских народа, па међу њима и православно - словенских, знају (или би бар требали да знају) да се при изградњи истинске и прогресивне, опште националне кутуре, могу прихватити само они елементи који су у складу са Хришћанством и светлим народним традицијама. Уз веру, национална култура је најсуштаственија ствар, чији одрази требају прожимати све остале гране народног живота.

Наиме, култура јесте стваралаштво човека, које га чини словесним бићем, и она вреди само онолико колико човека приближава Богу, то јест у оној мери у којој омогућује свакоме човеку да потврди своју боголикост. Слика и прилика Божија по којој смо саздани, јесте камен темељац идентитета сваког човека, и само на темељу те истине, могу се градити и идеје о очувању или тежњи за васпостављањем, самобитних националних култура код свих конкретних народа. Чини се да се од Словена (пре свега православних) тако нешто, нарочито тражи. Узимајући у обзир Богом дану природу словенског духа, који у својој дубини, жуди за религиозном истином, баш као што на пример, германски дух на пиједестал ставља физичку моћ, а латински дух - снагу разума. Стога  је велика већина Словена сачувала Православље, а романо-германски дух, тачније, оне лоше стране таквог духа, иницирале су западање у јерес западне римске цркве, као и потоње јереси на Западу.

Стога се и природно од Словена, посебно захтева да остану приврежени правој и неискривљеној вери у Бога Живог и Истинитог, јер је познато, да се више тражи, управо ономе коме је више дато.

Култура у ширем смислу речи, или тзв. учење о културно-историјским типовима, какво је заступао знаменити словенофил Николај Данилевски, под елементима једног оваквог типа подразумева или самобитну културу коју кроз историју у складу са својим карактеристикама ствара један народ, или начелно сагласје међу одговорима које више сродних народних традиција дају на питање какав треба бити народни однос према: религији, култури, политичко друштвеном и економском животу. Иако су заједнички језик и крвна повезаност, (који подразумевају извесан степен менталног јединства) несумњиво врло битни елементи културе и културне повезаности одређених народа, ипак они не морају бити и одлучујући. Зато се можда и може, бар делимично уважити критика руског философа Константина Леонтјева (који прихвата тезу Данилевског о културно историјским типовима), упућену словенофилској теорији, о постојању јединственог словенског културно-историјског типа. Он сматра да не постоји довољно заједничких елемената међу словенским народима, које би поткрепиле тезу о јединственоме словенском културно-историјском типу, због чега износи своју теорију о Византизму, као идеји која по њему подразумева тежњу за: тачно одређеним државним устројством, одређеним обичајима, укусима, модом... По Леонтјеву, духовни, религиозни принцип, мора имати првенство над племенским принципом. Свакако, из религије као основе погледа на свет и смисла живота, природно израња, са њом усклађни принцип животног исповедништва, који представља саму срж културе.

По Данилевском, словенски психички склоп са својом нарочитом подесношћу за православље, само кроз исповедање праве вере може у потпуности давати одговарајуће плодове. Словенски материјал, који је прерађен по романо-германском калупу, то не може у потпуности, као што ни данас у позној фази глобализације, праве плодове, не могу давати ни сви данашњи народи (гледајући народ као целину, а не сваког члана народне заједнице појединачно), који се већ увелико прерађују по евро-атлантском културном калупу, што нужно подразумева одсуство аутентичне националне културе из народног живота. Резултати таквог стања јесу, обогаљеност и неплодност нације, која духовне и материјалне плодове може давати само ако је верна сопственим законима живота. У томе је значај насушне потребе националне самобитности, која има свој израз и у култури (у ужем смислу речи).

Традиције православних народа, везане су византијским духовно-културним наслеђем, које је накалемљено на поједина национална стабла. Због тога би прилично било говорити о јединственом културно историјском типу свих претежно и традиционално православних народа. Такав тип могао би се назвати православно-словенским или византијско-словенским културно - историјским типом. У том случају, уважава се православно животно исповедништво као срж аутентичне културе код свих прасвославних народа, а уважава се и чињеница да Словени чине велику већину православне популације, те да су и особени словенски душевни склоп и особени словенски смисао за стваралаштво, нашли битно место у окриљу оваквог културно-историјског типа, кога можемо назвати византијско-словенским. Таква теорија, била би симбиоза између идеја класичних словенофила на једној и К. Леонтјева на другој страни. Таква идеја провејава и кроз ставове највећих нововековних србских и руских духовних ауторитета попут: Св. Николаја Србског, поменутог Св. Јустина Ћелијског, Св. Јована Кронштатског, митрополита Антонија Храповицког.

Наравно, наше словенофилство отворено је и ка нашој  иноверној словенској браћи  попут Пољака, Словака, Чеха или Лужичких Срба.

Јер заједничка језичка основа, и крвна свеза нису мала ствар. Треба напоменути да је током протеклог века када је акценат расно-етничке класификације народа, био на антрополошким истраживањима, скоро па успело настојање да се Словенство прогласи за искључиво језичку заједницу. Међутим, развој генетских истраживања, утврдио је постојање словенских маркера код хапллгрупама (R1a1 и I2a), те је упркос различитим додирима и утицајима код разних словенских народа, илак доказано постојање једног  релативног крвног (генетског) јединства у Словена, а свест о таквом јединству део је предања од древних времена. 

Осим спољне садржине, битно је одговорити на питање и какава је бар начелно, унутрашња садржина византијско-словенског културно историјског типа, у коме се преплићу јелинске и словенске традиције. Она наравно није потпуно хомогена, већ је разноврсна, сагласно разноликости различитих аутентичних традиција, народа који припадају овом културно-историјском типу. Разлике су упечатљиве, не само између Словена и осталих православних народа, већ и између самих словенских народа. Те разлике потичу од различтих услова историјског техничког и културног развоја, различитог окружења, поднебља итд.

О тековинама које су православним народним културама и традицијама сличне и које потичу од заједничког византијског културног и духовног наслеђа, већ је речено. Словенске народе, унутар овог круга, повезује и сродан језик, крвна блискост, из којих проистичу слична нарав, и сличан смисао за стваралаштво. Плодови тих особености, не испољавају се само кроз класично уметничко стваралаштво словенских народа, већ и кроз специфично изражавање правне свести, коју би Иван Иљин назвао потчињавањем нагона духу. Тако се у складу са вером и народном културом, откривају и начела особеног друштвено политичког склопа, који одговара народној заједници. Било кроз мистичан однос према Владару и покоравање њему, као миропомазанику Божијем, било кроз складан однос између индивидуалног и колективног, који је од давнина присутан у хришћанској и словенској традицији, јасно је да су словенској природи потпуно стране туђинске идеје попут комунизма или либералне демократије. У вези са наведеним, врло је битно препознати и све негативне стране словенске природе, како би се у што већој мери избегле њихове штетне последице. На пример, поменуте штеточинске идеје, са својим разорним индивидуализмом или материјализмом, нарушавају начело саборности, која је лако завадљивим и сувише често несложним Словенима, преко потребна.

Бивствовање и стварање унутар националне културе, (која вреди у оној мери у којој је самобитна, садржајна и у којој је сагласна са начелима хришћанске етике) јесте пут и начин служења Богу и ближњем. Нарочиту пажњу притом треба посветити   запостављеним старим словенским језичким и писменим традицијама, које су сачуване кроз црквену богослужбену праксу. Ове традиције су словенски језичко упориште и чувар смисла и мистике словенске словесности. 

И у данашњем времену, у коме се пре може говорити о обнови него о очувању самобитне националне културе, горенаведени путеви и смернице,  постављени су пред сваког православног Словена. Они су срж ћирило-методијевског завета данашњице.