Да ли су Срби деца идноевропског ,,Сунца", или неолитске ,,Велике Мајке"?

03. августа 2020. / Коментар

Насловно питање овог кратког осврта на једну важну идентитетску тему, тесно је повезано са сада већ чувеним и учесталим питњем: „Да ли смо ми Срби староседеоци на овим подручјима, или смо овде досељени?“ Можемо приметити да то питање донекле сличи питању „Да ли свако од нас као личност потиче од свог оца или пак од своје мајке?“ Наиме, непобитна је чињеница да се Срби као народ образују спајањем више чинилаца. Па тако, у основним цртама ми балкански Срби као средњевековни народ својевремено настајемо спојем досељених Србо-Словена (који претежу) са романизованим Балканацима који садржински обухватају више староседелачких елемената, као и спојем са деловима разних народа који су пролазили овим подручјима. Па тако ми Срби уз преовлађујућа северњачка, словенска обележја, имамо и несловенских идентитетских обележја, у склопу музике, обичаја, одежде или замагљених елемената неких предања. Већина тих чинилаца су такође индоевропског карактера (као што је то случај и са прасловенским наслеђем) али постоји у извесној мери и наслага неиндоевропског наслеђа, као уосталом и код других европских народа. Па тако, ми разликујемо појам „Праиндоевропљани“ (или „Протоиндоевропљани“) од појма „Индоевропљани“  који подразумева спој Праиндоевропљана (као преовлађујућег чиниоца) са разним другим неиндоевропским елементима са којима су они долазили у додир. Истоврсна релација постоји између појмова „Прасловени“ и „Словени“.

При наведеним додирима и мешањима, стари матријархални култови су од стране (Пра)Индоевропљана апсорбовани, преиначени и уклопљени у патријархални систем индоевропског соларног светоназора који  почива на чињеници да је Небо – Отац, а Земља – Мајка. Тај хијерархијски принцип не унижава и не негира ни земљу нити жену (мајку), али вертикални след је непобитан. Такво становиште достиже крајњи стадијум кроз христијанизацију Индоевропљана. Тежећи од древних времена метафизички ка Небу, то јест ка „небесним оријентисаним боговима светлости“, Индоевропљани су у своје време спознали да је „непобедиво сунце“ само симбол Оца Светлости - живог Бога – Свете Тројице, чија је ипостас и Господ наш Исус Христос који је у вечности од Оца рођен пре свих векова а у времену рођен и овлапоћен од Светог Духа и Марије Дјеве. И управо на фресци славне и свете Грачанице, задужбине нашег Светог краља Стефана Уроша II Милутина, на приказу Страшног суда, на врху стоји Христос, по чијој заповести јелинске богиње тла и морске стихије: Геја и Таласа, као  персонификације стихија копнених и морских немани, „враћају“ прогутана људска тела која су призвана на васкрсење. Дакле, Геја, Таласа, Кибела (то је фригијски назив за „Велику мајку“) и  друга матријархална божанства немају код Индоевропљана онај господарски статус какав су имале у неиндоевропским пантеонима (немају чак ни код некрштених, а поготово касније код крштених Индоевропљана где представе паганских божанстава иначе, имају само функцију персонификације и наравно нису предмет деификације). Дакле, ми Срби (Словени), нисмо носиоци ни духовног нити генетског наслеђа матријархалне неолитиске подунавске цивилизације. О томе ћемо сада и написати нешто конкретније. С тим што се у овом осврту нећемо упустити у детаљније анализирање питања словенске прапостојбине, као ни у детаље везане за етногенезу (Прото)Словена. Нећемо овом приликом ни о питању евентуалног сарматског (номадско-аријевског) фактора, као ни о питању повесног општег назива за Прасловене или назива појединих словенских народа. Све то захтева додатни простор и биће предмет проширене анализе, а овде ћемо се фокусирати на насловно питање.

Дакле, у склопу поменутог чиниоца староседелачких наслага у нашем народном сопству, често се постваља питање, да ли и у којој мери ту фигурира онај неолитски балкански (подунавски) слој из Лепенског вира или Винче? Ово питање посебно актуелизују бројни надристоричари који инсистирају на тези да су станивнци древних насеља ових локалитета били Срби, то јест Словени.

Уопште, на питања, идентитета, аутохтиности, (не)досељавања старих Срба на Балкан ит сл, не може се сасвим прецизно одогворити без једног мултидисциплинарног приступа који сумира чињенице из историје, лингвистике, археологије, етнологије, антрологије и генетике. Готово све ове научне дисциплине појединачно, а нарочито ако њихове методе и сазнања узмемо кумулативно, дискредитују све могуће варијације „забрањених историја Срба“. Притом, ми ипак не можемо ставити „у исти кош“ све „аутохтонисте“. На пример, ми можемо и морамо поштовати једног јунака, ратника и родољуба какав је био Милош Милојевић. Можемо и радо читати његове списе и поздравити добру намеру и велики труд. Али уз сво уважавање спрам многих позитивних страна лика и дела Милоша Милојевића, не можемо  прихватити гомилу његових ничим поткрепљених конструкција или његову мегаломанску тенденцију да историју Праиндоевропљана (која у модерно доба заиста и јесте плански затомљавана) припише искључиво нама Србима, јер од праиндоевропског етноса и језика, потичу сви савремени индоевропски народи и језици.  Таква Милојевићева идеја је заправо истоврсна идеји немачке тзв. Нордијске историјске школе из епохе Трећег рајха, где се цивилизацијски вековни импулс Праиндоеврољана приписује у првом реду Германима услед тезе да су они понајвише сачували расни континуитет са Праиндиевропљанима (које Немци називаху и „Индогерманима“). Праиндоевропљани су припитомили коње и измислили кочију, користивши их за борбу и освајања. На тај начин, они су створили све државе Европе и многе државе Азије. До ових чињеница допиру и Милојевић и тзв. Нордијска школа, али као што Милојевићева теорија потенцира лингвистичке аргументе (већу блискост нашег језика са санскритом од других европских језика), немачка Нордијска школа потенцирала је аргумент своје расне теорије. А обе тенденције заправо теже присвајању (у смислу потенцирања  усконационалног карактера) нашег заједничког праиндоевропског наслеђа.

Када је о овој теми реч, учестале су оптужбе „аутохтониста“ да су они који се са њима не слажу, следбеници „Бечко-берлинске школе“. Међутим, управо је теза о Србима-староседеоцима који су баштинили древне цивилизације – измишљена код Срба у другој половини XIX века. Код наших историчара из ранијих векова, нема никаквих прича у том смеру. „Поп Дукљанин“ у ХII веку пише о доласку Словена из северних готских страна у Илирик у VI веку под извесним владарем Остроилом (сином Сенубалда), а ових теза из „Барског летописа“ држи се и дубровачки Србин – историчар и бенедиктанац Мавро Орбин (ХVI  век) у  свом спису „Краљевство Словена“. Гроф Ђорђе Бранковић у својој Хроници (ХVII век) подржава тезу пољског историчара из ХVI века Марћина Кромера[1] по којој су Словени дошли из Сарматије[2]. Даље, архимандрит Јован Рајић у својој „Историји Срба“ (1794.) пише исто што и цар Константин Порфирогенит (Х век), да су Срби населили Илирик у време цара Ираклија (VII век)[3]. Иначе чувени Порфирогенитов спис настао је зарад интерне употребе на ромејском двору, те су крајње неозбиљне тезе којима се алудира на то како је овај спис наводно настао за потребе „антисрбске пропаганде“. И у Историји Пајсија Хиландарца (ХVII век), Словени такође долазе на Балкан са севера[4]. Дакле, сви наведени летописци пишу пре фамозног XIX века о досељавању Срба (Словена) на ове просторе, и наравно да они нису нити могу бити припадници (иначе непостојеће) „Бечко-берлинске школе“, нити је овдашње бројне несловенске топониме било ко измислио, као што примера ради, ни словенски апостоли (Свети Ћирило и Методије, и петочисленици) нису могли да својевремено крсте Словене (као што их јесу крстили како пише у њиховима житијама) ако су исти већ били крштени, то јест ако су живели овде првих векова по Христовом Рођењу када народ овдашњих римских провиција бива крштен а ови простори након Миланског едикта постају главно хришћанско упориште и седиште више епископија. О свему томе, као и о бројним чињеницама из других научних дисциплина може да се напише много тога, али то ће бити предмет посебног опширнијег осврта на ову и друге њој сродне теме, а овом приликом ћемо истаћи још пар тврдњи и чињеница везаних за неке од наведених дисциплина.

Наиме, последњих деценија, са напретком технологије и све бржим развојем популационе генетике, истраживање историјских чињеница добило је једну нову димензију. Данас је методом хаплогрупе (дела „Y“ хромозома који се неизоставно преноси у правој мушкој линији) могуће анализирати генетски материјал и из прастарих скелета, што је између осталог учињено и у великој студији „Mathieson et al. – The Genomic History Of Southeastern Europe“, где су добијени резултати првих анализираних таквих скелета са територије Србије, и то из Лепенског Вира, Старчева и Винче. По речима уредника „Србског ДНК пројекта“ Милана Рајевца, ова студија је дефинитивно доказала да није било хиљада година континуитета становништва на овом простору, од Лепенског Вира, Старчева и Винче до данас. Како каже Рајевац: „То је пре свега уочљиво код мушких линија, јер хаплогрупе пронађене у праисторијским становницима Лепенског Вира и Винче не прелазе ни 1%  код савременог србског становништва, а и тај мали проценат без сумње потиче од становништва досељеног у каснијим периодима. Наравно, овакав закључак не треба да чуди, јер је то било јасно и пре ове студије, али дужан сам нагласити, јер и данас често чујемо приче да су Срби непосредни наследници и потомци становништва Лепенског Вира и Винче, и да су на овим просторима хиљадама година, што једноставно није тачно. Знамо сви колико је „прометан“ био овај део Балкана током забележене историје, и какве турбулентне промене су се дешавале само у последњих 2000 година, па би било крајње сулудо очекивати да је становништво остало непромењено током целог тог периода.“ ^[5]

Такође, главни уредник „Србског ДНК пројекта“ Синиша Јерковић тврди: „У научним круговима, што се тиче историјских, археолошких, лингвистичких, антрополошких података, нема никакве сумње да се сеоба Словена у 6. и 7. вијеку заиста десила. Појавом генетичких истраживања поставило се и питање: да ли генетички резултати подржавају једну или другу тврдњу? Данас, након великог броја испитаних појединаца из свих европских народа, као и након бројне испитане ДНК из старих костију, можемо рећи да су генетички подаци потврдили сеобу словенских племена на Балкан у 6. и 7. вијеку.

Три хаплогрупе су одиграле кључну улогу у етногенези Словена и могу се наћи, у већем или мањем проценту, код свих словенских народа: R1a Z280, R1a M458 и I2-CTS10228 (позната као I2-Dinaric). Она се неријетко повезивала са старим предсловенским народима Балкана и наводила као „старосједилачка“ балканска хаплогрупа. Међутим, грана хаплогрупе I2a која је присутна на нашим просторима (I2-CTS10228 позната као I2-Dinaric), стара је свега 2500 година и дефинисана је специфичном словенском мутацијом CTS10228. Старије гране ове хаплогрупе могу се пронаћи на словенском сјеверу, у Пољској, Бјелорусији, Украјини и нема никакве сумње да је ова хаплогрупа настала у оквиру словенске популације и да се са истим Словенима ширила по Европи. Тамо гдје Словени нису допрли, нема ни ове хаплогрупе. У Италији је тако има мање од 1%, што јасно показује да за вријеме антике, када је флуктуација становништва са обе стране Јадрана била интензивна, хаплогрупа I2-CTS10228 није била ту... За Србе би се оквирно могло рећи да су мјешавина досељених Словена са преко 50% генетског удјела и балканских старосједилаца разног поријекла који чине нешто преко 40% удјела. Словенска компонента је у сваком случају превладала. Са друге стране балканска и медитеранска генетика је оставила трага у изгледу, па је просјечни Србин генерално тамније комплексије од неких сјеверних словенских народа.“ ^[6]

Занимљива је и значајна чињеица да је дефинитивно одређење хаплогрупе „I2-Dinaric“ као једне од кључних у етногенези Словена, потпуно оснажило идеју о Словенима као не само лингивстичкој групи народа (како су многи током протеклог века сматрали услед одређених тумачења антрополошких истраживања), већ и као групи народа са значајним степеном узајамне крвне повезаности. Та теза (о општесловенској крвној блискости) која је вековима сматрана чињеницом, у прошлом веку је скоро напуштена, да би је као што рекосмо, најновија генетска истраживања, практично потврдила као чињеницу. [7]    

Дакле, генетика нам пружа оквирну слику односа између словенског и несловенског (који је такође претежно индоевропског порекла) чиниоца у нашем народном сопству, затим потврђује податак о досељавању Словена, и указује на непостојање континуитета Срба да неолитским становништвом Балкана. Иначе, још пре добијања ових егзактних податка из генетике, Драгош Калајић као један од наших најбољих познавалаца разлике између индоевропског (или како је он најчешће говорио – „евроаријског“) и преиндоевропског наслеђа Европе и Балкана, на питање да ли су древни Винчани били Срби односно Словени, одоговрио је: „Не, извесно не. Пронађени скелети припадају такозваном медитеранском, грацилном типу човека, малог раста и крхке грађе... Осим тога, Винчани су сахрањивали покојнике а Словени кремирали као и сви народи који припадају кругу индоевропских култура, од Исланда до Индије.“ ^[8]

И знаменити руски мислилац и велики позналавац етнологије, митологије као и свих других идентитетских аспеката – Александар Дугин, у најновијем тому свог капиталног дела „Ноомахија“, указује на чињеницу да су се Срби својевремено населили у региону Балкана, где је давно пре доласка првих Индоевропљана преовладавао древни матријархат – цивилизација „Велике мајке“ – чије остатке налазимо у Лепенском Виру и Винчи. ^[9]

Уопште, наше словенско, или можда сарматско-словенско, динарско а свакако и балканско сопство садржи оне културне  чиниоце које је чувени франсуцки историчар, филолог и истраживач индоевропског искона - Жорж Димезил сврстао у опус тзв. индоевропске идеологије троделности (која почива на чињеници да су сва индоевропска друштва изграђена по начелу троделности – заснованом на три сталежа), и које је знаменита литванска научница (археолог) - Марија Гимбутас сврстала под окриље праиндоевропског наслеђа, путем тзв. Курганске хипотезе, где се комбинацијом археологије и лингвистике одређују народи који потичу из праиндоевропске заједнице.

Наравно, ми Срби треба да будемо поносни на чињеницу да наше тло обилује локалитетима праисторијских култура те да исте третирамо као велику и значајну знаменитост наших крајева. У балканском неолиту је и корен европског сељаштва, те печат тих праисторијских цивилизација засигурно постоји на модерним народима. Међутим, више је него претенциозно говорити у том смислу о било каквом континуитету нашег народног идентитета од праисторије ка данашњици. Наиме, кобна је грешка фалсификовати наш народни идентитет и стварати сурогат истог кроз мегаломанско и шарлатанско „аутохтонистичко“ (само)заваравање. Наиме, свака прича о „неолитским“ Србима као „народу најстаријем“ осим што представља ненаучно ширење неистина, јесте свесно или несвесно измишљање „раја на земљи“ и духовно завођење Срба „за Голеш планину“. То је заправо још један од видова секуларизације нашег родољубља и затомљавања славне и крстоносне немањићке епохе, то јест светосавског и косовског завета као њених плодова и као главних координата нашег сопства.

Такође, иако су наши преци претежно досељени у ове крајеве, нико од оближњих народа нема више права на наше земље од нас. Јер ми као народ, својом крвљу смо ове земље већ много пута „отплатили“, а као и сви околни народи представљамо спој досељеника са староседеоцима. Даље, у исто време када цвета балкански неолит, наши протоиндоевропски преци су у неким другим крајевима имали своје цивилизацијско жариште, ништа слабије од овог подунавског.  А чак и кад не би било тако, свакако је мизерна слепа вера у бесмислицу да „хронолошки старије само по себи значи и исправније и узвишеније“. Јер, нема узвишенијег позива од Божијег позива да се буде народ Божији! И нема већих дарова од Божијих дарова, као и препознавању истих и њиховом умножавању.  А наши свети и славни преци препознали су призив да на „царском друму саграде свој народни дом“ и да на њему сведоче борбу за крст часни и слободу златну! Дакле, Срби су у бити ратници. То је наслеђе Беле Србије и древне историје. Индоервопске вредности и врлине наши преци су оваплотили и исповедали, припремавши се тако за потоње богопознање, крштење и јуначку христоносну повест.

Јер Косовска битка и епски избор Светог цара Лазара, кључ су нашег идентитета. Није Србин следбеник месеца, „мајке земље“ и риболоких матријархалних божанстава неолита, већ је Србин онај који се подвигом и борбом успиње на заветној вертикали и који претпоставља славну смрт за Православну веру, србску отаџбину и задобијање Царства Небеског, било каквим даровима непријатеља и било каквим овоземаљским вредностима. Дакле, прави Србин јесте дете Неба које је верно Оцу небеском и син Светлости, одан једином Човекољупцу.

Марко Димитријевић

[1] Др. Јован Радонић: Ђорђе Бранковић – деспот Илирика, стр. 256, Београд 1920.

[2] Ђорђе Живановић: Срби и пољска књижевност 1800-1871. Београд 1941.

^[3] Јован Рајић: Историја Срба

[4] http://www.pravoslavieto.com/books/history_paisij/index.htm

[5] https://www.poreklo.rs/2018/06/15/genetska-slika-lepenskog-vira-vince/

[6] https://www.in4s.net/dnk-razbija-mitove-zaludan-trud-montengrinskih-nacionalista/

[7] https://www.eupedia.com/europe/maps_Y-DNA_haplogroups.shtml#Slavic

[8] Српска деца царства, Књига комерц Београд, 2008. стр. 300.

[9] НООМАХИЯ войны ума ВОСТОЧНАЯ ЕВРОПА СЛАВЯНСКИЙ ЛОГОС БАЛКАНСКАЯ НАВЬ И САРМАТСКИЙ СТИЛЬ, «Академический проект» Москва, 2018, Глава 2. Матриархальный полюс Восточной Европы (стр. 31)