Димитрије В. Љотић (1945-2010)

24. април 2010. / Коментар

Данас, 24. априла 2010. године, навршава се 65 година од погибије Димитрија Љотића, једног од најзначајнијих учитеља Србске идеје у протеклом столећу и једног од утемељитеља савременог светосавског национализма. За Светог владику Николаја, Димитрије Љотић је био «политичар са крстом» и «идеолог, светски, широке душе, лав у храбрости а jагње у кроткости».

Клеветан и прогањан од стране свих непријатеља србског народа, био је и биће узор и инспирација свим србским националистима који увиђају истину да је духовна револуција појединца и заједнице предуслов сваког другог преображаја.

О Димитрију Љотићу увек је са најдубљим поштовањем говорио и блаженопочивши четнички војвода Момчило Ђујић. Тако је у разговору за београдски НИН, објављеном 13. јула 1990, војвода Ђујић између осталог рекао:

«Ја сам са њим први пут разговарао у Словенији, али тврдим: јесте био велики човек... Знате, да није било Љотића не би било Недића. А да није било Недића, Србство би страдало. Ја сматрам Недића и Дражу великим људима и они су били потребни Србима као два ока у глави.»

Најбољи суд о свакој «контроверзној» личности (а такав статус у данашњој Србији имају Љотић и његови следбеници), дају неутрални а честити људи. Стога ћемо овим поводом цитирати осведоченог пријатеља србског народа, Хермана Нојбахера, који је у бури Другог светског рата пожртвовано радио на спасавању србског народа, баш као и Димитрије Љотић.

«Ко је непријатељ број један? Ово питање, овај закон односи се такође и на такозване Љотићеве добровољце, који су се ставили у службу Недића и немачких трупа, како би се борили против комуниста. Љотић је био политички веома ангажован човек и идеолог, који је основао покрет Збор, а његови следбеници звали су се збораши. Пре 1941. године либерална, прозападна влада била је против збораша, који су пред сам почетак рата знатно порасли и постали прилично популарни. Збор је био српски национални покрет обнове и имао је своје корене у српској традицији. Имао је неке сличности са Гвозденом гардом у Румунији, јер су и збораши тражили своју инспирацију у религији. Љотић је својим присталицама проповедао спремност на подношење личне жртве, како би дошло до моралног препорода српског народа и то у веку и времену који се удаљио од Бога, где смо доживели уништење старих вредности због атеизма, материјализма и либерализма. У овоме је Љотић видео несрећу наше садашњости. Био је противник урбане цивилизације која разара традицију села, критиковао корумпираност формалне демократије и залагао се за један ауторитарни систем власти, који би поново оживео патријахалне вредности друштвеног поретка. Село је у његовим очима било извор и резервоар истинских вредности. Атеистички бољшевизам какав је на снази у Русији, за Љотића је представљао дело сатанских сила, које су се увукле у хришћански свет. Он је био у правом смислу српски националиста, али као антикомуниста размишљао је шире, у европским димензијама. Овакав став довео га је до сарадње са Недићем и Немцима у борби против комунизма. Љотић, међутим, није био спреман да се одрекне ни педља југословенске територије... Био је против слободних зидара, против Јевреја, строго националан и православан. Он и његове присталице и даље су били за монархију Карађорђевића и краља Петра, али нису поштовали његове заповести. Ово су оправдали тиме, да се краљ Петар није налазио у Србији, него је био у власти једне стране силе, дакле није био слободан...

Његови добровољци, који су од 1941. године до конца рата водили многе борбе се партизанима и при томе претрпели велике губитке, нису никада бројали више од девет хиљада бораца. На почетку рата они су се борили и против четника. У већини су то били млади људи, а међу њима налазио се висок проценат студената и интелигенције...

Напетост и неслагање са покретом Драже Михајловића тек је попустила 1944. године... Најважнији део Добровољачког корпуса био је добар и он се састојао из студената и ђака, али ту је било и сељачких синова, а налазило се и доста Срба који су били протерани из Хрватске... Њихова борбена вредност се показала у току борбе са партизанима, приликом Титовог другог покушаја да упадне у Србију и истакли су се у борбама са комунистима код Ужица и Рашке.»

Након повлачења србских националних снага у Словенију, Димитрије Љотић је са Светим владиком Николајем неуморно радио на формирању уједињеног србског националног фронта против комуниста. Али жељени циљ, нажалост, није постигнут. Запутивши се на састанак са Патријархом Гаврилом и Владиком Николајем, Љотић је погинуо у аутомобилској несрећи, недалеко од Илирске Бистрице. Његово тело пребачено је у Горицу где је обављена сахрана. Над одром Димитрија Љотића Владика Николај је одржао беседу, у којој је између осталог казао:

«Он jе био велики човек. Оно што jе посадио, ухватило jе дубока корена. И све што jе урадио, мирисаћe.

Добровољци, певаjте у славу Димитриjа Љотића! Четници, плетите венце славе! Срби, спомињите се Димитриjа Љотића!

Ниjе мртав Димитриjе Љотић. Он сада припада читавом Србству. Он сада припада Небескоj Србиjи. А мртви су jачи него живи. Он jе сада jачи, него када jе био жив и спутан. Он сада jош више ради и поседуjе jош више снаге. Он тек сада ради. Хвала му.»