Дух Немањин живи!

07. децембра 2013. / Коментар

Међу родољубивим Србима не постоји довољна свест о чињеници да су дух Немањића и светосавско завештање, управо срж србске националне идеје и да се само са таквим приступом може успешно водити национал-револуционарна борба против узрока наших народних недаћа. А свако игнорисање такве чињенице, ма колико да је праћено добром и родољубивом намером, завршиће се као реакционарна и јалова борба против последица а не против узрока проблема савременог Србства.

„Све борбе Немањине и сви циљеви његови били су упућени на то да уједини србски народ, и створи јединствену србску државу. Хтео је да створи народ христољубив, који ће Христу служити, и државу свету. Све да служи Христу онако како је и он служио до свога последњег издисаја на асури у Хиландару. Његов национализам је хришћански, православни национализам, а његова држава је теодулска. Ту своју основну идеју он је запечатио увлачењем мача у корице, и смрћу под крстом Христовим. Јер је мач без Крста ништа, а Крст је победоносан и без мача. Немања никада није ни ратовао самим мачем без Крста, што сведоче његове завештане цркве. Тамо где је осамдесетогодишњи старац Немања стао, ту је млади монах Сава наставио, доследно и интелигентно до генијалности.“ (Свети Николај Србски)

Пре тачно девет векова, у Рибници на Морачи рођен је родоначелник светородне србске династије Немањић, Стефан Немања – потоњи Свети Симеон Мироточиви. Са женом Аном, касније монахињом Анастасијом, имао је синове Вукана, Стефана, Растка и две кћери. Србијом је владао тридесет и седам година. Током своје владавине имао је мноштво сукоба, али је склапао и бројне савезе, што је омогућило знатно проширење ондашње србске државе. Велики жупан Стефан Немања, велики владар нашег народа, ујединитељ србских земаља, заштитник Православља, истребитељ јереси, био је пре свега велики духовни подвижник, дубоко религиозна особа ватрене ревности. Током своје владавине, без обзира на ситуацију у којој се налазио, подизао је и обнављао цркве и манастире, како на просторима којима је управљао тако и у другим земљама. Једна од најзнаменитијих и најлепших задужбина Светог Симеона-Немање, свакако је његово земно почивалиште – Студеница, коју је он посветио Пресветој Богородици. Упокојио се у Господу 13. фебруара 1200. године на Светој Гори, где се претходно замонашио и узео име Симеон. У тренутку његове кончине, келију у којој се налазио, обасјала је чудесна светлост. Већ наредне године прибројан је сабору Светих, а повод за канонизацију било је чудотворно миро које су његове свете мошти точиле, те отуда и епитет – мироточиви. 1207. године Свети Сава преноси његове мошти из Хиландара у свету царску лавру Студеницу. По преносу моштију, из његовог гроба, на јужној страни хиландарског саборног храма, изникла је винова лоза која и дан-данас рађа, а њени плодови имају многа чудотворна својства.

Стефан Немања је, како би рекао Свети Николај Србски, био корен свете лозе Немањића. Данас, девет векова од његовог рођења, он је, нажалост, у приличној мери занемарен у србској јавности. Проблем је и то што међу србским родољубима не постоји довољна свест о чињеници да су дух Немањића и светосавско завештање, управо срж србске националне идеје и да се само са таквим приступом може успешно водити национал-револуционарна борба против узрока наших народних недаћа. А свако неувиђање такве чињенице, ма колико да је праћено добром и родољубивом намером, завршиће се као реакционарна и јалова борба против последица а не против узрока проблема савременог Србства. Такви утисци били су идеја водиља приликом израде нових налепница Србске Акције, које су посвећене овој теми. Стога верујемо да ће се уз Божију помоћ, и небеским заступништвом Светог Симеона-Немање, ширити свест о духу Немањићке Србије као идеалу Србске идеје, који ће политички оваплотити сутрашња победа оних у којима дух Немањин живи.