Евроазијско искушење

26. новембра 2011. / Коментар

Недавним потписивањем споразума од страна шефова држава Русије, Белорусије и Казахстана о формирању Евроазијске економске комисије, актуелизовало се и у Србији питање евроазијских интеграција као могуће алтернативе злокобним евроатлантским интеграцијама, које антисрбски режим по налогу својих ментора већ дуже од деценију намеће србском народу. Наиме, још пре неколико месеци председник владе Руске Федерације, Владимир Путин, поменуо је и Србију као потенцијалног члана будућег Евроазијског савеза, што је донекле уздрмало догму овдашње псеудо-елите о безалтернативности евроатлантизма као будућности Србије.

Поменутим споразумом од 18. новембра 2011, уговорено је формирање економског савеза три наведене државе, са отвореношћу за приступање других држава, као и отвореношћу за могућност да Евроазијски савез временом добије и политички, као и војни вид. При томе није наговештено било какво идеолошко одређење будућег савеза, као евентуалне идејно-политичке алтернативе атлантистичком мондијализму, нити је (за сада) сам савез доведен у контекст са идејама класичне нити савремене евроазијске политичке школе, чији предводник Александар Дугин сматра да Русија и Евроазијски савез морају „препознати свој заједнички евроазијски идентитет“ и пронаћи свој идеолошки образац у виду његове (Дугинове) тзв. четврте политичке теорије засноване на идеји о мултиполарном свету, и на философским поставкама Хајдегерове онтологије.

Са становишта србског националног интереса, питање Евроазијског савеза и евентуалног усмерења Србије ка њему, треба третирати крајње опрезно. Наиме, приступање Србије једном моћном савезу који би био одговор планетарном атлантистичком паразитизму политичке мондијализације и економске глобализације, било би сасвим пожељно под условом да такав савез не носи претњу наставка узурпације србских економских ресурса (уз промену непосредног субјекта узурпације у односу на постојеће стање), као и инвазију азијатских имиграната на србско тло. Ови чиниоци управо су одлучујући у контексту наше оцене могућих евроазијских интеграција Србије и тичу се једног начелног питања: да ли ће будући Евроазијски савез бити источни саборац западним оруђима глобализације у тежњи за свеоштим мешањем народа и раса и капиталистичком експлоатацијом народа, или ће пак бити доследан противник атлантизма и заштитник националниг идентитета, слободе и социјалне правде?

Наиме, по наведеном споразуму три државе, за 2015. годину предвиђено је формирање јединствене економске целине на територији држава потписница, у оквиру које ће се вршити неометан проток робе, новца и радне снаге, при чему остаје недоумица да ли се под радном снагом подразумевају само лица која би имала посебан статус и временски ограничен боравак везан за радну дозволу, или је пак реч о апсолутно неометаном протоку становништва међу државама чланицама.

Уколико државе чланице не буду имале механизам заштите од поплаве становништва из других држава чланица, Евроазијски савез ће се, по својој суштини, претворити у својеврсног брата близанца Европске уније, јер би кроз тенденцију свеопштег мешања, постао оруђе ционистичке глобализације, ништа мање него што су то данашњи западни фактори. Уосталом, на примеру политике данашње руске власти (чија политичка мисао, као и унутарполитичка пракса, ни најмање не пружају алтернативу атлантистичком мондијализму) огледају се погубне последице отварања граница за имигрантски уплив из азијских земаља, а од Русије као кључне земље евроазијског тла зависи у највећој мери судбина и Европе и Азије.

Човечанству, Европи, Балкану и Србији, несумњиво је потребан један моћан међудржавни савез заснован на Шмитовом и Хаусхоферовом геополитичком принципу самодовољности великих простора. Руска земља као тло руског народа који је европски и словенски, а који је своју империју изградио на евроазијском тлу, самим својим карактером има моћ да на правилан начин постави основе једном таквом геополитичком пројекту, у коме би наше европско тло било сачувано и од америчке хегемоније, али и од запоседања нашег животног простора од стране не-европских народа.

Дакле, једини прихватљив и пожељан облик Евроазијског савеза био би савез заснован на политичкој, економској и војној сарадњи држава чланица у циљу борбе за очување националне слободе и социјалне правде, без стварања било каквог вештачког евроазијског духовног идентитета, по узору на идеолошке поставке руске евроазијске школе (било класичне, било савремене). У таквом савезу, нико не би требао нити могао да оспори водећу улогу најмоћнијих држава евроазијског тла, пре свега Русије, али свака држава треба да располаже сопственим економским ресурсима, то јест да буде заштићена од интереса крупног капитала (који у идеалном случају и не би смео да буде политички фактор) најмоћнијих држава у будућем савезу. Пред Русијом свакако стоји задатак да се евроатлантизму супротстави и на идеолошком пољу, и у том погледу једино одговарајуће решење био би истински и дубински повратак руског народа свом православном, империјалном, словенском и аријевском наслеђу, на чијим темељима треба градити свој савремени политички и културни образац. Јер само уколико је наслоњена на најдубље вредности сопствене традиције и цивилизације, Русија ће као предводник заједнице православних народа моћи да буде носилац и будуће Европе нација, као и гигантског Евроазијског савеза чији би циљ био одбрана народних идентитета и њихових економских ресурса од ционистичких експлоататора, али и узајамних сукоба држава чланица као и запоседања суседних територија.

Насупрот томе, унутрашња политика данашње Руске Федерације, како у погледу улоге њених капиталистичких олигарха јеврејског порекла, тако и у виду подстицања неограниченог имигрантског уплива на руску земљу, не улива превише наде у ону визију Евроазијског савеза коју смо означили као прихватљиву. Нада да ће новоформирани савез можда кренути у правом смеру и тиме постати одговарајући и србским националним интересима, пружа једино актуелни белоруски режим на челу са јединим данашњим европским националистичким вођом, Александром Лукашенком, који је више пута доказао да се руководи искључиво народним интересом. Како год се збило, долазак Евроазијског савеза на Балкан још увек је магловита и подалека будућност, која је условљена и глобалним политичким односима, као и овдашњим политичким кретањима. Ипак, постојање реалне и ваљане геополитичке алтернативе евроатлантском брлогу, било би моћно оружје у борби против пропаганде Система у погледу његовог представљања злокобне Европске уније као безалтернативног геополитичког пројекта.