Тринаестогодишњица НАТО агресије

24. марта 2012. / Коментар

Као и годинама уназад, дан почетка напада НАТО пакта на Србију подвргнут је маргинализовању или кривом тумачењу његовог узрока, смисла и значаја, од стране овдашњег антисрбског и про-натовског режима, као и свих осталих чиниоца Система. Од полагања венаца на споменике и давања млаких изјава како бомбардовање није било у реду и како се треба сетити жртава, па до отворене апологије НАТО злочинаца, уобичајен су миље системског третирања срамног злочина који је почео на данашњи дан пре тринаест година.

За разлику од изрода и свих који су осењени њиховим духом, родољубиви део Србства и данас је поносан на непоражено србско оружје у крајње неравноправном сукобу, и молитвено се сећа свих недужних жртава НАТО терора, а пре свега нових Обилића – пилота који су летели у вечност! Сећамо се и свих србских јунака који су сваке ноћи бранили србско небо, и чије су руке стискале кундаке и обараче до изнемоглости. Бранили смо се лавовски, у духу нашег косовског завета, иако смо знали колико су јачи. Није то било ни онда, а није ни сада најважније од свега. Бој не бије свијетло оружје већ бој бије срце у јунака – мудрост је коју је србски војник знао давно пре него што је с оне стране Атлантика извршен први геноцид, на коме је касније и изграђена НАТО псеудокултура.

Захваљујући браниоцима отаџбине у рату 1999, и њиховој борби, НАТО трупе данас не ходају Београдом, барем не јавно. Захваљујући њима имамо барем ту најбаналнију врсту слободе. Захваљујући њима, ми данас имамо и последњи аргумент у тзв. међународном праву, фамозну Резолуцију СБ 1244. Бранитељи србског неба и србског тла, у зноју лица свога, одужили су дуг према историји! У једном од најтежих тренутака националне повести, и личним примером посведочили су да србски народ и данас, упркос свим нововековним духовним ломовима, уме изнедрити јуначки дух подвига и борбе, који је неопходан као предуслов сваког препорода и самог опстанка нације.