Уго Чавез – патриотски државник или комуниста?

08. март 2013. / Коментар

Про-левичарска репутација недавно преминулог председника Венецуеле, Уга Чавеза, већ дуго изазива недоумице и подозрење код неких националистички опредељених антиглобалиста широм света, како у погледу његове личности, тако и у погледу (не)исправности његове борбе против америчке хегемоније. Наиме, услед робовања идеолошким формама и неразумевања просторно-временског контекста, многи површни националисти олако ће, због левичарске етикете, одбацити слободарско дело венецуеланског вође, чији ослободилачки подухват и деценијско дрско и успешно пружање отпора америчкој претњи и похлепи, дају добар пример савремене борбе против глобалистичке окупације народа и држава.

Карактер венецуеланског социјалистичког покрета

Кад поменусмо просторно-временски контекст, пре свега имамо у виду чињеницу да је латино-амерички отпор америчкој хегемонији током Хладног рата могао да опстане само уз помоћ СССР-а, као тадашњег главног непријатеља Америке, што је пак неминовно водило ка обавијању латино-америчке ослободилачке борбе неокомунистичким плаштом, макар на пољу форме. Суштински, пак, неки „комунистички“ покрети овог континента изостављали су у својим концептима извесне веома битне чиниоце комунистичке идеологије, услед чега се и не могу уистину сматрати комунистичким. Јер борба за социјализам унутар нације (а не за светску социјалистичку револуцију), као и про-религиозни став, кључни су чиниоци који поменуте покрете разликују од истинског комунизма. Отуда и шкатљиво насловно питање нашег чланка, које управо читаоца побуђује на идеју нужности разликовања идејне суштине од њеног спољашњег идеолошког израза, услед чега могућност да се у истој личности споје и комуниста и патриотски државник сматрамо немогућом конструкцијом. Разлог томе јесте антидржавни и антинационални карактер саме марксистичке доктрине (по којој држава представља „израз непомирљивости класних супротности“), тако да је један од два наведена епитета свакако нетачан.

Наиме, комунизам у контексту својих марксистичких догми дијалектичког материјализма, подразумева борбу против религиозности, као и борбу против појма отаџбине као такве. Насупрот томе, своју идеју о „уједињењу социјализма и хришћанства“, Чавез је конкретизовао кроз иницирање стварања „Реформисане католичке цркве“ која је одвојена од Ватикана, као банкарског центра моћи упрегнутог у врзино коло светске глобалистичке закулисе. Наиме, подстичући и подржавајући традиционалну религиозност својих сународника (не улазимо сада у питање квалитета такве религиозности), али уз раскид са Ватиканом, Чавез је делатно посведочио неслагање са марксистичким антирелигиозним ставом, као и са папистичком идејом да се један интернационални банкарски центар моћи меша у унутрашње ствари држава.

Такође, Чавез препознаје антинационалну стихију америчке хегемоније и глобализације које настоје да униште националне државе као препреке јединственом глобалном тржишту. Стога свом социјалистичком покрету он придаје и снажан печат националне државотворности (наравно, проблематика јужноамеричког концепта нације, посебно је питање), истичући као историјски узор Симона Боливара – „буржоаског“ зачетника борбе за независност Венецуеле. Стога, Чавезова идеологија, и поред декларативно „левичарске“ оријентације, није и не може бити комунистички пут, већ оличава једну народну антикапиталистичку доктрину која се у пракси показује као врло блиска архетипу националног социјализма.

Чавезов „анти-бели расизам“ и проблематика латино-америчког концепта нације

Међутим, многи шпански националисти настоје да Чавеза представе као анти-белог расисту, алудирајући на његове ставове о конквискадорима и шпанском колонијализму, као и на дискриминисаност беле (углавном шпанске) мањине у данашњој Венецуели. Међутим, шпанска мањина која је вековима уводила цивилизацијске тековине у Венецуели, изборила њену независност и представљала њену елиту, током протеклог века ступила је, заједно са читавим западним човечанством, на пут деструктивних трендова моралне декаденције, диктиране од стране циониста. Услед тога, богати венецуелански белци, заједно са тамошњим Јеврејима, углавном су постали сарадници америчких експлоататора, који настоје да читав јужноамерички континент претворе у своју колонију.

Кроз све наведено, долази до изражаја сама проблематика идентитета латино-америчких народа, њихова вишеслојност и противречност. Наиме, контроверзан вековни процес колонизације латино-америчког тла од стране белог човека, донео је с једне стране много страдања и злочина, али с друге стране, извео је латино-америчког домородца из таме дивљачког пута ка самоуништењу и отворио му врата цивилизације. Предвођене белим мањинама, јужноамеричке области током деветнаестог и двадесетог века стичу независност од шпанске и португалске круне, али новоосноване државе почињу да се обликују по либерал-демократском образцу. То је, пак, довело до социјалног антагонизма либералног капитализма, који је условио раслојавање унутар белих мањина, те су богатији аристократски и капиталистички слојеви, чувајући своје имање и привилегије, избегавали мешање са било каквим сиромашнијим слојевима (било исторасним или домородачким), док су се сиромашнији слојеви беле популације све више солидарисали са сиромашним домородцима или црнцима (потомцима робова довезених из Африке), те су се и дубоко ородили са њима, створивши тако нову местичку расу, која је бројчано преовладала у већини латино-америчких држава. Оваква духовна декаденција имућнијих белаца (који су као припадници елите били и изложенији ционистичким отровима), као и расна декаденција сиромашнијих, стоврило је ново стање, нови национални концепт са мноштвом проблема и противречности о којима говоримо, а оно што би у постојећим расним околностима било оптимално, то је сепарација све четири расне групације (белаца, местика, домородаца и црнаца). Оно што би такође хипотетички било природно, јесте да тамошње државне елите буду сачињене искључиво од белих латино-американаца, али с обзиром да су данас управо ове групације понајвише задојене идејом владавине крупног капитала, те духом либералне демократије и служења ционистима и америчкој хегемонији, природан је процес који се одвија широм латино-америчког тла, где сиромашне (претежно местичке) народне масе, предвођене официрима или некомпромитованим људима из народа, преузимају власт и ликвидирају систем владавине крупног капитала и америчког утицаја у њиховим државама.

Дакле, било каквог негативног расизма нема у мотиву настанка Чавезовог покрета. Шта више, одсуство истог видљиво је на примерима његове подршке свим слободарским подухватима широм човечанства, међу којима за нас посебно место има велика подршка србском народу и србској борби за Косово и Метохију. Такође, већ поменусмо да је главни историјски узор Чавезовог покрета борац за независност Венецуеле – Симон Боливар, иначе чистокрвни белац, шпанско-баскијског порекла.

Дакле, Чавезов социјалистички покрет у Венецуели спонатно је изникао из сиромашне већине која је природно пожелела да државно кормило узме у сопствене руке, ликвидира експлоататорски капиталистички систем, национализује привредне ресурсе и одузме моћ домаћим сарадницима америчке хегемоније. Због тога је овај подухват вредан пажње свих национал-револуционара, ма којој нацији или раси припадали.

Смрт венецуеланског вође, иако очекивана (али чини се прерана), засигурно је обрадовала креаторе политике светског ционизма и америчке хегемоније. С друге стране, србски родољуби као и сви слободољубиви људи широм човечанства, жале због смрти великог пријатеља и узорног државника који је доказао да је уз мудру спољну политику, уз национализацију привредних ресурса и унутрашњу социјалну реформу, могуће изборити националну слободу. Стога, верујемо да ће народ Венецуеле и даље ходити путем отпора, и да смрт народног вође неће бити крај његовог ослободилачког дела.