Јунаци са Кошара и издајнички режим

13. август 2017. / Коментар

Да се одмах разумемо: добро је и значајно то што ће у Београду јунаци са Кошара добити свој булевар, и што је макар један херој са Кошара коначно добио спомен-обележје. Као што је добро и то што је пре петнаест година издајнички режим Зорана Ђинђића вратио веронауку у србске школе. Или то што је актуелним Уставом Републике Србије (иначе наопаким, али то није сада тема), донетим у време досманлијске власти, Србија дефинисана као држава србског народа, а статус Косова и Метохије додатно правно ојачан. Али све то не представља ни најмањи разлог да се развија било каква симпатија према издајничким политичарима из простог разлога што они све наведено чине не из родољубивих побуда, већ због политичког рачуна.

Уопште, за издајничке властодршце је уобичајено да периодично глуматају патриотизам. И то уопште није Вучић измислио. Сетимо се Ђинђићевих „патриотских“ изјава о Косову током 2001, и пред своју погибију 2003. године. Или, шта ћемо са чињеницом да су досманлије вратиле држави Србији србску заставу и химну (додуше у мало измењеној верзији)? Памтимо и то да су обезбедили извођење значајних радова на Светосавском храму у Београду (а то је битно јер храм остаје за вјек и вјеков), и доста тога још. Али наравно да нико ко је искрен, разуман и родољубив, а притом и елементарно обавештен, није због свега тога досманлије прогласио патриотама. Јер, наравно, знало се да сви ти и такви потези нису учињени искрено, већ са јасним политичким или комерцијалним рачуном.

Досманлије су истовремено спроводиле класичну државорушилачку, евроунијатску и неолибералну политику и правилно је назвати их издајницима. Њихову политику наследио је и наставио Александар Вучић, с тим што је по суштинским питањима отишао још дубље у издају, као на пример по питању Косова и Метохије, фанатичне промоције изопачењаштва или споразума са НАТО, у чему би Ђинђић и Тадић могли само да му позавиде. Када се досманлијама звиждало у Орашцу, на обележавањима годишњице почетка Карађорђевог устанка, то је за све који себе сматрају националистима било нормално, јер досманлије су недостојне великог вожда Карађорђа. Исто тако, изрод и издајник Вучић, недостојан је јунака са Кошара који су бранили земљу од шиптарских и НАТО злочинаца. Истих оних којима он служи и којима издаје србско Косово и Метохију.

Дозвола власти да се по јунацима са Кошара назове један булевар у Београду, или подизање споменика јунаку Тибору Церни, могу у политичком смислу да неутралишу потезе попут срамног режимског подухвата под називом „Улица Срђана Алексића“, али не могу да неутралишу режимско финансирање антисрбских „невладиних“ организација, НАТО канцеларију у Београду, срамни споразум са НАТО, још срамнији тзв. Бриселски споразум, најаву „унутрашњег дијалога“ (како су назвали ново медијско испирање мозгова), насиље над Србима на Косову с циљем да гласају на шиптарским изборима, неолибералну политику служења ММФ-у и ЕУ, антипородичне законе и друге прописе (попут морбидног „Закона против насиља у породици“), дозволу абортуса и подстицај беле куге, затим поплаву дегенерисане „ријалити“ (не)културе, свеопшту пљачку и корупцију, обезвређивање рада и труда србских радника и сељака, најезду миграната, устоличење Ане Брнабић, подршку криминалцу и србомрзцу Милу Ђукановићу, итд.