Кочевски мученици – прилог незабораву

06. маја 2015. / Блог

Србска Акција често истиче да су њени главни историјски узори Збор – покрет Димитрија В. Љотића и Србски добровољачки корпус – одбрамбена снага србског народа, чији су покретачи били управо млади збораши. Ове године навршава се 70 година од упокојења Димитрија Љотића и исто толико од покоља који су Титови партизани, на Кочевском рогу у Словенији, извршили над припадницима србских и словеначких националних снага, као и над хиљадама недужних цивила. Иако деценијама клеветан и оспораван, данас се о светлом лику и делу Димитрија Љотића зна много више, али је злочин на Кочевју у домаћој историографији остао табу-тема. Стога смо одлучили да овим текстом допринесемо расветљавању истине о најбољим синовима србског народа, који су своју верност Богу, Краљу и Отаџбини платили највишом и најстрашнијом ценом. Данас, на Ђурђевдан – Крсну Славу Србских добровољаца, подсећамо на историјат Србског добровољачког корпуса и представљамо део сведочења његових преживелих припадника, која су својевремено објављена у књизи „Опело над живима“¹.

ВИТЕЗИ СВЕТОГ ЂОРЂА

Исцрпљена бескрајним сукобима партија, националним антагонизмима и сепаратизмима, Краљевина Југославија је дочекала напад Хитлерове Немачке без и трунке оне моралне и духовне снаге какву је уочи Првог светског рата имала Краљевина Србија. Пуч који је 27. марта 1941. у Београду извела група енглеских плаћеника и политичких авантуриста, увукао је Југославију у рат и изазвао тевтонски гнев, који се са највећом жестином сручио на Србију. Прокоцкана је била прилика да Југославија сачува свој мир, неутралност, суверенитет и територијалну целовитост, што је приступањем Тројном пакту било гарантовано. Зато се имала платити крвава цена политичке кратковидости и издаје водећих југословенских политичара и војсковођа. Војска Краљевине Југославије била је у расулу и само неке јединице су пружиле какав-такав отпор, док је пучистичка влада одмах након потписивања капитулације напустила земљу, препуштајући разбијену државу и обезглављен народ надолазећем непријатељу.

У окупирању и комадању Југославије, поред Немаца, учествовали су Италијани, Мађари, Бугари и Шиптари, а усташе су од својих протектора Хитлера и Мусолинија добили такозвану Независну Државу Хрватску која је обухватала – без Далмације и појединих острва – све територије до Дрине и Земуна. У Срему, Славонији, Хрватској, Лици, Кордуну, Босни, Херцеговини итд. усташе су одмах отпочеле свој крвави, злочиначки посао истребљења Срба. Ни злочини мађарских, бугарских и шиптарских окупатора нису много заостајали за усташким. Практично из свих крајева окупиране Југославије, сливале су се у малу поробљену Србију реке избеглица, које су се једино ту могле склонити од мучења и смрти. Само из НДХ, уточиште је у Србији потражило преко пола милиона људи, углавном Срба. За то време, у Загребу је сасвим несметано живео Тито, који је од усташа добио пасош и легитимацију да може доћи у Београд, да ту „заметне комунистичку револуцију“.

Све до 22. јуна 1941. у окупираној Србији владао је ред и мир. По међународном праву, побеђени и окупирани народ имао је права на домаћу администрацију под окупацијом. Стога је 30. априла 1941. формирана Комесарска управа од десет комесара (на челу министарских ресора), која је вршила послове у сарадњи са окупатором. Нажалост, период мира није дуго трајао. Одмах након напада Немачке на Совјетски Савез, Комунистичка партија Југославије издала је наређење својим члановима да отпочну са саботажама, терором и организовањем гериле. Већ у току јула и августа 1941. цела Србија се нашла у пламену устанка. Комунисти су најпре убијали србске жандарме, виђеније људе и угледне домаћине, да би затим почели да из заседа убијају по једног или више немачких војника. На то су Немци одговорили „законом“ одмазде, који на тако бруталан начин нису примењивали нигде другде у Европи: за једног погинулог Немца стрељали су стотину Срба, а за једног рањеног Немца педесет Срба. Из дана у дан стање се погоршавало. Немачке казнене експедиције крстариле су Србијом, остављајући за собом пустош и ужас. У таквој ситуацији Комесарска управа подноси оставку и владу образује, на молбу и преклињање најугледнијих Срба, Милан Недић – генерал овенчан славом јунака из Првог светског рата.

Образовање Недићеве владе имало је за циљ само једно: да се у земљи успостави ред и мир, пошто је то био услов да Немци престану са казненим експедицијама. Међутим, ситуација се само погоршавала и Милан Недић је хтео да поднесе оставку. На то је немачки војни заповедник и шеф Управног немачког штаба одговорио да ће Србија „бити подељена између Певелићеве Хрватске, Мађарске, Бугарске и Албаније, уколико одмазде и казнене експедиције не опамете србски народ“! Тада Михаило Олћан (министар привреде у Недићевој влади), у договору са Димитријем Љотићем, од којег је и потекла замисао да генерал Недић образује владу окупиране Србије, предлаже да се оснују добровољачке јединице и изјављује да ће у року од 24 сата обезбедити 500 антикомунистичких бораца-добровољаца. Чим су чланови Збора из Београда и унутрашњости чули да се организују добровољачки одреди, почели су да се уписују у добровољце. У врло кратком времену пријавило се више од хиљаду добровољаца, међу којима је највише било студената и средњошколаца. Одмах је формиран први добровољачки одред, касније познат као Трећи ђачки одред. Тако су се млади збораши са оружјем у рукама ухватили у коштац са својим старим и добро познатим противником из школа и са универзитета. И већ 17. септембра 1941, само два дана након формирања, први добровољачки одред, на челу са поручником Будимиром Никићем, код Гроцке се сукобио са Космајским партизанским одредом и потпуно га разбио. Тако је започела жестока и беспоштедна борба, у којој су Добровољци, у сарадњи са другим националним јединицама, извојевали победу и партизане, на челу са Титовим врховним штабом, протерали из Србије.

Са првим добровољачким јединицама које су послате на терен, у Београду је септембра 1941. основана Србска Добровољачка Команда, која је доцније преименована у Србски добровољачки корпус (СДК). За команданта је постављен инжењерски пуковник Коста Мушицки, некадашњи ађутант краља Александра, краљице Марије и краља Петра II. Униформа Србских добровољаца била је униформа југословенске војске, сиво-маслинасте боје. Блузе су имале крој блуза планинских одреда. На десној страни груди, Добровољци су носили крст направљен према старом србском ордену Таковског крста, такође познат и као Косовски крст. У средини крста, у кругу, био је лик Светог великомученика Георгија, а у венцу око Светог Георгија стајало је гесло: С ВЕРОМ У БОГА, ЗА КРАЉА И ОТАЏБИНУ – ДОБРОВОЉЦИ.

Србски добровољци су од почетка били нарочита војска. Представљали су теренске, борбене, бескомпромисне јединице, састављене од родољуба свесних и против кога и зашто се боре. Због тога је генерал Недић могао на њих у свему да се ослони. Били су добро и исправно вођени, тако да су кроз сва искушења и тешкоће грађанског рата пролазили часно. Духовни предводник Србских добровољаца био је Димитрије Љотић, кога су они од милоште називали „Учитељем“. Љотић је непрестано инсистирао на томе да СДК мора бити оличење православног витештва, а да је морални живот обавеза сваког добровољца. Да би се у добровољачким редовима одржала што боља дисциплина, да би Добровољци били људи и борци у смислу схватања и савета Димитрија Љотића, основано је у Штабу СДК посебно одељење, под називом Васпитна служба. У свакој чети постојали су васпитачи – просветари, који су водили рачуна о моралној и духовној страни сваког добровољца. Прожета хришћанским духом, Васпитна служба је непрестано пазила на сваку јединицу, на сваког појединца. За просветаре су углавном постављани теолози, наставници, учитељи и студенти. Када нису били заузети борбама, Добровољци су помагали народу на раду. Помагали су на њиви оним сељачким домовима чији су домаћини били у заробљеништву. Помагали су и у домовима за избегличку децу, као и у Заводу у Смедеревској Паланци, где су сачувани животи преко хиљаду од комуниста заведених омладинаца и омладинки. Та омладина је спашена из немачких концентрационих логора и затвора и великим делом преваспитана, тако да су многи из њених редова ступили у Добровољце или четнике.

Од свог оснивања, септембра 1941, па све до јесени 1944, Добровољци су издржали низ оштрих борби са комунистима, и то веома успешно, чак и онда кад су били малобројнији и слабије наоружани. У пролеће 1944, заједно са другим националним снагама, они успешно осујећују покушај партизана да се код Ушћа на Ибру пребаце у Србију. Такође, успех је био потпун и приликом покушаја партизанског продора из Срема. Међутим, капитулација Италије, лета 1943, када су се партизани дочепали великих количина сваковрсног оружја и материјала, затим обилна помоћ Савезника, и нарочито долазак совјетских трупа на Дунав, почетком јесени 1944 – све то је омогућило нову офанзиву комуниста. Одбрана Србије углавном је пала на добровољачке и четничке јединице. Иако веома тешке, те борбе би се вероватно завршиле новим поразом партизана да нису јединице Црвене армије потисле Немце и почеле продирање кроз Србију на више места.

Било је јасно да ће уз помоћ Совјета партизани заузети Србију. Димитрије Љотић је добро проценио да се Савезници неће искрцавати на југословенску територију, те је донета одлука да се СДК повуче у Словенију, где би се извршила концентрација свих националних снага и створила војска која би представљала фактор и за комунисте и за Савезнике. Остварење ове идеје осујетила је, поред осталог, изненадна и трагична смрт Димитрија Љотића, који је пострадао 23. априла 1945, када је аутомобил којим је ноћу путовао на састанак са патријархом Гаврилом и владиком Николајем, пао са једног срушеног моста, недалеко од Ајдовшчине у Словенији.

Тито је знао за Љотићев план да се у Словенији од србских и словеначких националних јединица организује југословенска национална армија, да се потом Словенија прогласи слободном територијом Краљевине Југославије, да се ту позове Краљ и сачекају Савезници. Зато је за коначни обрачун са противницима послао своју III и IV армију, Тенковску бригаду и Пету прекоморску бригаду, која је била састављена од Словенаца, које су Енглези заробили као италијанске војнике. На дан 10. априла 1945, три добровољачка пука – II, III и IV – крећу да од партизана очисте шумовиту и планинску област Беле Крајине, одакле се лако улази у питоме и плодне долине које воде ка Љубљани. Други важан разлог ове акције био је да се војсци и народу, који су с војводом Павлом Ђуришићем кренули из Босне, притекне у помоћ, како би се са што мање жртава пробили до Словеније. После тешке једномесечне борбе трију добровољачких пукова, дошло је, под притиском јаких партизанских снага, до њиховог повлачења према Аустрији, јер им је одступница према Италији била пресечена. При повлачењу, а на захтев словеначког генерала Кренера, Добровољци су бранили евакуацију хиљада становника Љубљане. У међувремену су се остале јединице СДК и Врховна команда, заједно са Ђујићевим и Јевђевићевим четницима, повукле у правцу Италије.

У ЛОГОРУ ВЕТРИЊЕ

На дан 12. маја 1945, колоне II, III и IV пука Србског добровољачког корпуса прешле су бившу југословенско-аустријску границу. Црвени непријатељ је – макар и привремено – тријумфовао, а Добровољце је сада чекала неизвесност туђине. Истога дана у селу Подгора, недалеко од границе, дошло је до сусрета са припадницима енглеске Осме армије. Добровољци су убрзо добили наређење да се припреме за предају оружја. У наређењу је стајало да ће разоружању присуствовати и представник Титове војске, али да то не треба да их узбуђује, пошто је то „само један природан, конвенционални акт у савезничким односима“. Међутим, када у колонама двојних редова кренуше ка Драви, појава партизанског тенка пред мостом узнемири Добровољце. Са куполе тенка посматрала их је једна разбарушена партизанка. Њени презриви погледи шибаху по косовским крстовима на добровољачким прсима. Но, после брзе интервенције потпуковника Радослава Таталовића, команданта удружених трију пукова СДК, партизански тенк се повукао у непознатом правцу. Добровољци пређоше мост и наставише даље. Након трећег километра, на једној пољани, отпоче одлагање оружја. И док га лагано спуштаху у траву, као да би сваки хтео да га последњи пут што дуже задржи. Ко је могао да замисли да ће једнога дана то славно оружје предати без борбе, без опаљеног метка?! Као побеснела поплава, у сваком добровољцу су се ковитлала осећања. Растајали су се од нечега што је, заједно с њима, представљало историју једне дуге и мучне борбе. Пред очима искрсавају раскошно окићени, нежно лепи предели родне земље, попришта жртви и победа. И тек што су од места где су положили оружје кренули за логор, поред друма се појави једна повећа група партизана. Почеше да добацују дрско и цинично. Добровољци су ћутали и ишли мирно, остављајући гомилу партизана за собом.

Најзад стигоше до логора Ветриње (нем. Виктринг), крај Целовца, који је у ствари био једна широка ливада. На улазу у „логор“ чекали су их енглески војници, који су нарочиту пажњу поклањали само двогледима и ручним сатовима. Где год су који видели, сјурили би се да га се дочепају. На тој ливади, у непосредној близини Добровољаца, налазио се, с једне стране, пук Руске ослободилачке армије (РОА), који је својевремено формиран и стациониран у Шапцу, а састављен од руских емиграната и њихових синова. С друге стране сместило се неколико хиљада словеначких домобранаца, који су ту стигли нешто раније, а до њих, у наставку, хиљаде словеначких избеглица – људи, жене и деца.

Србски добровољци су настојали да у сваком тренутку и у сваком погледу делују као права, дисциплинована војска и зато су одмах почели са уређивањем логора. Убрзо су ту били шатори, као по концу поравнати. На голој ледини преко дана била је врућина, па су у логор преселили читаву шуму четинарских стабала која су их, пободена у земљу, штитила од жеге. До њиховог доласка ни Словенци а ни Руси нису држали практичну нити теоретску обуку. Шатори им ни издалека нису били поређани као под конац. Нису имали ни дежурног. Једноставно, као прави заробљеници, у доколици су чекали да виде шта ће с њима бити. Код Добровољаца је, међутим, већ сутрадан заживео поредак касарнског типа: дежурни су сваког јутра подносили рапорт, преко дана се одвијала уобичајена практична обука, а увече су држани теоретски часови и предавања. „Све се одвијало по реду који је свакоме био познат и на који је свако био свикнут“, присећа се Миливоје Павловић-Пајко, припадник Другог батаљона IV пука СДК и носилац највишег добровољачког ордена Белог орла са мачевима. „Све војничке дужности и радње обављале су се исто онако као и пре предаје оружја и доласка у логор. Није био ниједан случај дезертерства. Ту се доказала она војничка истина, да се дисциплина не истерује тамо где самодисциплина годинама царује.“ Такво понашање преузеше и Словенци и Руси. Видевши шта Добровољци раде, како су одмах прегнули на посао да смештај на ледини начине што је могуће пристојнијим и лепшим, дали су се и сами на истоветан посао. И њихови логори постајали су у најкрећем времену уређени и лепи. И са једнима и другима Добровољци су имали најбоље могуће односе. Сви су били антикомунисти, сви су предали оружје Енглезима и све су их ови једнако третирали.

Већ сутрадан по доласку, опет од стабала и зеленила, Добровољци су саградили капелу, те отпочеше редовна богослужења. Одмах је образован хор, који је богослужења чинио још лепшим и пријатнијим. Сваког јутра и вечери, густо један уз другог, погнутих глава, војници су побожно стајали пред импровизованом капелом. Душе су се предано молиле за напаћени народ и поробљену Отаџбину, за Краља, за миле и драге, и наравно за другове, како оне у Вечности, тако и оне живе на земљи. А када би свештеници са крстом у руци стали пред олтар, срца су се жељно отварала за реч истине и духовног окрепљења.

У логору Ветриње Добровољци су остали до 24. маја. За тих дванаест дана у логору, било је приређено и седам културно-забавних вечери. На средини логора, импровизован је подијум. Пред масом србских и словеначких војника, ређале су се поучне и забавне тачке. Тако је било скоро сваке вечери. Међутим, и поред свих настојања да се живот у логору учини подношљивим, дани су промицали споро. А затим су стигле вести да се остале јединице СДК налазе у Италији и да су из предела Горице пребачене камионима дубље у унутрашњост Италије. Чим су те вести стигле, потпуковник Таталовић је предузео кораке да се и Другом, Трећем и Четвртом пуку омогући пребацивање у Италију и присаједињење главнини националних снага. Речено му је да ће се то учинити чим прилике буду допустиле.

Једно јутро освануше у добровољачком логору око 700 четника војводе Павла Ђуришића, који су у Словенији извојевали последњу победу над партизанима и успели да се пробију до Аустрије и „савезника“. На њиховом путу ужаса, патњи и борби – кроз Босну, Хрватску и Словенију – на коме су партизани и усташе имали истоветан циљ, да их потпуно сатру, на том путу изгинуло је на хиљаде четника, али и стараца, жена и деце – избеглице које су из Црне Горе кренуле са Павлом Ђуришићем. „Зарасли, мршави, смртно бледи образи, стиснуте испечене усне, избраздана чела, упале велике, као угљевље сјајне очи испод натуштених косматих обрва, – све је то одавало људе који се месецима и годинама муче, који су на измаку својих физичких снага, многи већ и тешко болесни, али у којима живи један страшан горштачки дух, свестан себе, вечито непобеђен, необуздан, немиран...“ Тако је Владимир Љотић описао придошле црногорске четнике, којима се Добровољци братски обрадоваше. У том моменту је још једна већа група од 8.000 црногорских четника и преко 2.000 избеглица, међу којима је био и митрополит Јоаникије са свештенством, покушавала да се пробије кроз Словенију и дође до аустријске границе, али им Добровољци више нису могли помоћи.

Двадесетог маја Енглези изненада негде одведоше Русе. То Добровољцима мало помути расположење, али за кратко. У вечерњим часовима 23. маја стиже наређење да се припреме за покрет. Енглези су саопштили потпуковнику Таталовићу да ће Добровољци возом бити пребачени у Италију и тамо прикључени њиховој команди. Зачас у сва три пука наста живост. Шатори су се склапали, ранци пунили и закопчавали, униформа чистила и дотеривала. У близини су се сакупљали и посматрали их словеначки домобранци. Нису крили своју завист што Добровољци одлазе у Италију. Из њихових речи провиривала је бојазан да ће их вратити у Југославију, бојазан која је до тог тренутка мучила и саме Добровољце.

ИЗДАЈА

Јутро празника Светих Ћирила и Методија освануло је тмурно и облачно. Док су се пукови постројавали, небо над њима само што није заплакало. Зачас се сва три пука постројише. Стојећи у беспрекорно поравнатим редовима, деловали су импозантно. Падају команде: „Капе скини!... Молитва!“ Никад скрушенија, можда никад побожнија. Затим се од оближњих шума одби ехо последњег заједничког поздрава на крају молитве: „Ко је с нама – Бог!“ и „Слава палим друговима!“ Добровољци нису ни били свесни чињенице да је то био поздрав не само с логором, већ за велики број њих и са животом. У томе поче и киша.

У међувремену је стигла дугачка колона енглеских камиона, на челу са енглеским поручником у џипу. На камионима знак гвоздене песнице. Међутим, у колони је било и неколико тенкова, чак и пратећа кола пуна наоружаних енглеских војника. Добровољци покушавају да схвате зашто је овако јака енглеска пратња потребна, када се железничка станица налази свега двадесетак километара од логора. Објашњење које је дао енглески командант, да је то само мера опрезности, јер се прелази преко територије где се још увек крећу партизанске групе, само их је делимично умирило. Сумња се појавила и као црв растаче њихову унутарњу мирноћу. Добровољачки капетан Радослав Протић се овако присећа тих тренутака: „Ми старешине на себи осећамо упитне погледе својих војника, који нам више говоре него директна питања. Трудимо се да не покажемо своју узнемиреност, јер, најзад, не желимо да уносимо панику међу њих, када немамо ништа одређеније на чему би заснивали наше злослутне претпоставке. На уверење енглеског команданта, које је дао непосредно пред полазак нашем команданту групе, које је појачао и својом официрском ‘часном речју’, одбијају се сви наши покушаји да из држања Енглеза нешто закључимо. Најзад, резонујемо ми, часна реч официра има исту вредност за официре свих војски, па зар би могли и у овом случају да јој дамо друго значење?!“

Нове команде покрећу пукове на одређено место за укрцавање. Многи Добровољци се труде да уоче расположење Енглеза. А они хладни, као и увек, а тога дана још и врло званични, по држању и по униформи. „По 25 у камион“, чу се наређење. Док се укрцавају, киша све јача пада. Чим се прва половина утоварила, а њу су сачињавали Други и један део Трећег пука – камиони су кренули. Остатак је имао да сачека долазак другог дела камиона, и у том остатку су били преостали део Трећег пука, цео Четврти пук и око седам стотина црногроских четника. Сви они кренуше са надом да иду у Италију, где ће ући у састав јединствене „Краљевске југословенске војске“.

Недалеко од железничке станице аутомобилска колона се заустави. Наређено је да се до станице дође пешке. Добровољци се постројише крај камиона и убрзо би наређен покрет. Колоне Добровољаца ишле су средином пута, а Енглези у колонама по један, са одстојањем од неколико корака, поред њих. Сви су били под оружјем. Добровољци су се питали чему толико осигурање. Ипак, најнелагодније деловало је откриће да се на свим важнијим местима налазе тенкови, који су се, како је колона одмицала, једнако пребацивали унапред. „А онда, неко од нас би отпочео песму, неку нашу корачницу, колона би је прихватила, и песма се орила“, присећа се Миливоје Павловић-Пајко. „Црне мисли смо отклањали моћним нашим песмама са којима идемо, боримо се и умиремо већ четири године.“

Добровољци најзад стигоше до железничке станице Марија Еленде, 30 км од Ветриња. Прикупљање се извршило на једној пространој пољани крај саме станице. Ту наредише укрцавање у композицију воза која је на станици чекала спремна. Дугачка композиција била је састављена од вагона немењених за превоз стоке, а на самом њеном крају била су два вагона треће класе. Они су били резервисани за официре. Каква великодушност! Добровољци су се смештали у вагоне, коментаришући тај гест Енглеза. Међутим, многима од њих пажњу су привлачили прозори железничке станице, на којима су завесе биле спуштене као у време замрачења од бомбардовања. И тај детаљ их поново онеспокојава.

Када су се сви укрцали у воз, машиновођи је пришао шеф станице и нешто му рекао, а затим је дао знак за полазак воза. Воз лагано креће... Многима поглед и даље лежи на фасади станице. А тада, као у магновању, примећују како се нагло отварају врата на згради станице и кроз њих, као хијене, излећу 50 до зуба наоружаних партизана, који се сјурише према вагонима и у неколико скокова нађоше се међу Добровољцима. Њихова појава изазва запрепашћење. „У вагону настаде тајац... А затим, као по договору, из наших груди изви се најстрашнија реч, реч презира, реч проклетства. ИЗДАЈА!... Била је она упућена како дотадашњим нашим чуварима, тако и онима који нас на овако перфидан начин добише.“ (Капетан Радослав Протић)

Партизани готово одмах почеше са пљачком, која се паралелно са убрзавањем воза појачавала. И њима се журило, јер се воз запутио ка Јасеницама, где ће Добровољце преузети друга партизанска јединица. Зато у избору плена нису били велики пробирачи. „Од делова одеће и обуће, па преко прстења, бурми и сатова, закључно са најмањим ситницама, задовољила се прво јединица из састава једне далматинске пролетерске дивизије; а за оне партизане из Србије, Босне и Црне Горе, који су касније наступили, остале су само безначајне ствари. Али су они били и с малим задовољни, тако да смо у Шент Вид, поред Љубљане, стигли до коже опљачкани.“ (Капетан Радослав Протић) Поједини партизани ступају у разговор. Говоре Добровољцима: „Вама се ништа неће десити. Сваки од вас ићи ће у своје родно место, пред народни суд. Па ко није учинио какав злочин, ту ће бити пуштен.“ Међутим, мало ко је спреман да поверује партизанима. Највећи део људи говори о могућности бекства.

Воз пролази крај Целовца, а са станице допиру звуци музике и партизанског урлања. Добровољци се интересују због чега се толико веселе. Партизани у вагону им одговарају да је рођендан „маршала“ Тита. Њихов „љубљени Маршал“ је, дакле, за свој рођендан као поклон добио најбољи дар који је могао да пожели – своје најогорченије и најопасније противнике, Србске добровољце.

НА ПУТУ ЗА ГУБИЛИШТЕ

Пала је ноћ и воз се зауставља у Јасеницама. Неки користе ноћну таму да побегну из вагона. Рано ујутро, у суботу, 26. маја, воз поново крену и убрзо стиже у Крањ. Железнички мост на Сави је био оштећен, те партизани истераше Добровољце из вагона и у дугачкој колони поведоше их пешке према Љубљани. На зачељу колоне корачали су добровољачки официри. Један камион совјетских војника, Монгола, заустави се крај њих. Група Монгола искочи из камиона и официрима поче да свлачи униформе. Потпоручника Мому Кнежевића, који није давао да му скину шињел, Монголи тешко претукоше. Када су се најзад напљачкали, поскакаше у камион и одоше. Колона се даље кретала ка месту званом Шент Вид, где се такође налазио логор. Добровољци су врло добро знали како комунисти поступају са својим противницима, а поготово са својим идеолошким противницима који су се борили у току прошлих неколико година против њих. Уз то, Добровољци су били ти који су их прогнали из Србије и успели да их држе ван Србије више од две године. Многи су сматрали да ако у тај логор уђу, живи из њега неће изаћи. Зато су многи, што организовано што самостално, бежали из колоне у покрету и користећи се шумама и гудурама бежали у слободу. Желели су да избегну партизанска мучења и мрцварења, по цену да у бегу буду убијени. То је учинила и група добровољаца Другог пука, заједно са командантом пука, мајором Марисавом Петровићем.

Око поднева, колона стиже у Шент Вид, крај Љубљане. Концентрациони логор формиран је око зграде некадашње римокатоличке семинарије. Пред логором, партизани најпре одвојише добровољачке официре од војника. Растанак је био потресан. Радослав Протић се тога овако сећа: „Нас официре, који смо се до тада налазили на зачељу колоне, издвајају и водећи дуж колоне уводе у двориште логора. Последњи растанак и виђење официра и војника – војника и старешина – верних и оданих једни другима, бива праћен гробним миром, свечаном тишином коју покаткад нарушавају гласни уздаси и међусобни сузни погледи у којим се одражава родитељска љубав, синовско поштовање и свест о судбинској повезаности људи запојених истом идејом, погођених истом судбином.“

И опет претрес! Пошто више није било шињела и опасача, а већина Добровољаца је након претходних пљачки остала у ритама, партизани су сада узимали цокуле, ћебад и шаторска крила. А најмилије им је било узети оно што спада у приватну својину појединаца: неки, пуким случајем заостали сат, новчанике, перорезе, маказице, итд. Сваки џеп су темељно претражили. Многи Добровољци су још раније, крај пута закопали оно што су сматрали најсветијим – свој добровољачки крст и кокарду, да им партизани не би скинули и оскрнавили их. Након такве пљачке и малтретирања, они су просто одахнули кад су ушли у логор. А у логору партизани су настојали да им сломе дух, некима чак да дају лажну наду или да их увере у безизлазан положај ако неко побегне. Партизански официри и комесари, попут Слободана Пенезића-Крцуна, кињили су их и злостављали али их нису могли сломити. Међу безмало три хиљаде Добровољаца нашло се свега петорица који су, плашећи се смрти, одавали своје старешине.

Нарочито је упечатљиво сведочење Боривоја Карапанџића, угледног србског заграничног писца и историографа грађанског рата у Србији, о страдању ђакона Жике Крупежевића, који је пре рата био ђакон саборне цркве у Смедереву. Његов отац Радисав, родом из Велике Крсне, служио је као парох друге смедеревске парохије, а погинуо је 6. априла 1941. године приликом немачког бомбардовања Смедерева. Наиме, једне вечери је у биоскопску салу некадашње римокатоличке семинарије упала група партизана. У том тренутку, једна група Добровољаца била је на вечерњој молитви, коју је водио ђакон Жика. Када су безбожници угледали како се та група моли Богу, кренули су према њима испољавајући своје злочиначке нагоне. Међу партизанима била је и нека жена, Јеврејка, коју су њени истомишљеници звали Ела. Она ја носила корбач у руци и при пролазу поред заточених србских војника бесомучно је ударала на све стране, не гледајући кога и како удара. Када је стигла до краја, видела је оца Жику у клечећем ставу како се осењује крсним знаком. Тај призор ју је толико разбеснео да је крикнула: „Устај, попе, да те ја крстим!“ Ђакон Жика је устао, а Ела га је почела тући корбачем по свим деловима тела. После неког времена, партизанка му је наредила да скине кошуљу. Отац Жика је то и учинио, а ова га је тукла корбачем по голим леђима и стомаку. Док је отац Жика трпео ударце, партизанка је викала: „Моли се сада твоме Исусу. Нека ти сада он помогне!“ Ђакон Жика није пустио ни гласа, а крваве модрице су се ређале по његовом телу. Мучење је трајало дуго, све док најзад један партизански официр не даде наређење да се иде. Партизанска група је пошла према излазу, а Ела је, идући према вратима, и даље око себе бесомучно ударала србске војнике.

Колико год су били озлојеђени због британског вероломства, толико су Србски добровољци били погођени чињеницом да су их партизани добили без борбе, разоружане, без икакве своје заслуге. Никада – говорили су тамо, у Шент Виду, окружени жицом – партизани их оружјем нису победили, а пред њима су небројено пута бежали! Предаја горима од себе теже им је падала него сутрашња смрт коју су очекивали. Зато су многи били спремни да се покоре својој судбини. Нису се, тако рећи, ни о чему више бринули. Били су спремни да приме оно што им је додељено. „Ја једва чекам да се састанем са Учитељем“, говорио је добровољац Небојша Мандић друговима који су организовали групу за бекство. Јер било је и оних који су осећали да имају последњу шансу да се избаве из партизанских канџи. И заиста: користећи се мраком и малим отвором у жичаној огради, недалеко од митраљеског гнезда комунистичке страже, један мали број Добровољаца је успео да побегне. Највећи, пак, број је остао тамо, у логору, да дочека своју неумитну судбину.

У понедељак, 28. маја, нешто иза подне, у логору је Добровољцима наређено постројавање и покрет. Неки комунистички функционер поведе колону кроз капију, а партизани-чувари хтедоше да искористе и ту прилике да искале свој бес па насумично удараше Добровољце који су крај њих пролазили. Стража их поведе на пругу, где је чекала композиција теретних вагона. Добровољци улазе у њих, а за њима се врата са треском затварају. Унутра спарно и загушљиво. Пролазе сати, а воз не полази. Људи дахћу. Језик отиче од жеђи, а усне суве и запечене. Партизани поново отворише неколико вагона, и то само ради новог претреса. Добровољцима наређују да скину ципеле, чакшире, кошуље... „Воде, мало воде... Жеђ нас угуши!“, моле неки од њих. Нека жена, ваљда скретничарева, смилова се те са два синчића приноси два велика лонца воде, али им стражари не дају да приђу вагону. Тада наиђе неки њихов официр те дозволи поделу воде.

Воз најзад крену и многи се Добровољци претворише у око и ухо не би ли сазнали куда их воде. Неки су још увек гајили трачак наде да ће их вратити у Србију. Али у праскозорје, воз се заустави у Кочевју. Са станице их одведоше у школу коју су раније касарнирали словеначки домобранци. У њој су им одузели последње што су код себе имали, а затим их, по двојицу, везали деловима телефонског кабла. Тако везане распоредили су их по собама. Нешто касније, из собе у којој се налазио ђакон Жика Крупежевић зачула се гласна молитва Оче наш, коју је цела група једногласно прихватила и изговарала. Након тога, отац Жика је наставио да изговара јектенију:
– Помилуј нас, Боже, по великој милости Твојој, молим Ти се услиши и помилуј...
Заточеници су хорски одговарали: „Господе, помилуј!“
Затим је отац Жика наставио:
– Још се молимо за упокојење душа војника пострадалих за веру, Краља и Отачаство; да им се опрости свако сагрешење, вољно и невољно...
Група је одговарала, а ђакон је наставио:
– Да Господ настани душе њихове тамо где праведници почивају...
И тако су полуголи, везани жицом, чекајући да их у рану зору поведу на губилиште, Добровољци провели вече појући, уз свог ђакона Жику, опело себи живима. Цела група је на крају хорски отпевала „Со свјатими упокој“, а потом су прилазили један другоме да се последњи пут братски целивају и затраже опроштај један од другог. „Опрости. – Нека ти је опроштено“, шаптали су између себе. Затим се из неке собе зачу једна од добровољачких песама...

Зора тек што се помолила кад умаршира у двориште једна овећа чета партизана. У ходнику жагор и кретање. Добровољце поведоше напоље, у аутобус и камионе. На путу за губилиште, неколицина њих је успела да из камиона искочи и да се спасе. А хиљаде оних који су стали пред партизанске митраљезе, храбро су пали за свој народ и своје идеале. Доведени на ивице кочевских јама, пре него их митраљески рафал посече, неки су храбро викнули:
– Дигнимо главе! Лепо је умрети за Отаџбину, браћо моја!
– Пуцај, госн партизан, овде гине водник добровољац!
– Пуцајте, лешинари, шта чекате! Ни ја вас нисам штедео!
– Доле комунисти, живела Србија! Живео Краљ!

ЕПИЛОГ

У дане од 24. до 30. маја 1945. предато је југословенским комунистичким властима само из логора Ветриње, крај Целовца, 8.000 словеначких домобранаца, око 3.000 Србских добровољаца и близу 700 четника војводе Павла Ђуришћа. Током истог месеца, на разним граничним местима Аустрије и Југославије, присилно су репатриране и остале групе црногорских четника – око 10.000 људи, жена и деце. Новим Катинама и Виницама, свирепијим од оних у Пољској, започео је мир у новој – Титовој Југославији. Били су то први резултати кобне политичке спреге „Велике тројке“ – Рузвелта, Стаљина и Черчила – сковане у Техереану.

Од Србских добровољаца који су се дали у бекство и борбу за свој живот и слободу, неки су кренули у правцу Италије, а други натраг – ка Аустрији. Избегавајући партизанске положаје или бежећи пред њиховим потерама, углавном без хране и воде, пробијали су се кроз шуме и планине, пењали се уз многе литице и спуштали у долине, прелазили реке... Неки од њих су се – после надчовечанских напора – дочепали слободе. Неколико десетина је убијено у бекству, а известан број је у бежању ухваћен, осуђен на робију и после многих година пуштен на слободу. Свима њима – Добровољцима који су херојски пали у борби или мученички пострадали на Кочевју, као и онима који су се домогли слободе – Србска Акција, у име младе Србије, поносно кличе:

Хвала вам и слава у Царству Небеском, витези Светог Ђорђа, синови Мајке Србије!

Ваше дело настављамо ми!

¹ Опело над живима – Сведочења преживелих Добровољаца, Београд, 1998