Крајишка голгота и политикантски маркетинг

05. августа 2017. / Коментар

Режим који је, без претходне консултације са релевантним друштвеним чиниоцима, 2013. године потписао издајнички „Бриселски споразум“ и признао шиптарско-терористичку власт у Приштини, сада лицемерно позива на некакав „унутрашњи дијалог“, у покушају да подели историјску одговорност за коначну издају Косова и Метохије која је у припреми. Тај исти режим и ове године сећање на голготу Срба Крајишника, која се догодила пре тачно 22 године, користи за свој политикантски маркетинг, навлачећи на своје издајничко лице маску родољубља и националне солидарности.

Ламентирајући синоћ у Новом Саду над жртвама хрватско-натовске агресије, над мучки побијеном србском нејачи, прогнаним народом и затртим србским селима, Александар Вучић се није усудио да каже да је ова данашња „ендехазија“, као и она Павелићева, створена на геноциду и да као таква нема легитимитет. Није му ни пало на памет да изјави да Република Србска Крајина, за коју је наш народ крварио пуних пет година, формално-правно још увек постоји, иако је до пре десетак година ту чињеницу Вучић често потенцирао. Уместо тога, одлучио је да поново прекори хрватске политичаре зато што прослављају годишњицу „Олује“. Исте оне хрватске политичаре које он и функционери његовог издајничког режима имају обичај да називају „пријатељима и партнерима из Хрватске“. А и када јавно осуде усташтво, Вучић и његови министри га по правилу виде на Блајбургу, на концертима „Томпсона“ и навијачким трибинама, али не и у хрватским државним кабинетима и у политици коју хрватске власти у континуитету спроводе од 1991. године до данас, уз подршку Брисела и Вашингтона. Стога, захтев званичног Београда да хрватске власти одмах обуставе своју усташку политику и омогуће Србима да се врате на своја огњишта, било би више него наивно очекивати.

Али, нажалост, осим србских позиционо-опозиционих политиканата, патетични у својој „кратковидости“ су и многи овдашњи медији, који су, као по команди, објавили да је загребачка „Иницијативе младих за људска права“ покренула петицију под називом „Извињење жртвама Олује“. Ову петицију, коју је иначе потписало једва 600 (шест стотина) Хрвата, наши медији су окарактерисали као „храбар гест младих из Загреба“. Оно што се овде намерно или случајно превиђа јесте чињеница да се пре нешто мање од месец дана истоимена сорошевска оргнизација у Београду извињавала за Сребреницу. Такве организације се извињавају јер су за то плаћене, а њихово „извињавање“ у Србији и Хрватској, пошто је плаћено од истог налогодавца, има и сличну функцију. У Србији треба да покаже да има и таквих Срба који „признају геноцид“ над муслиманима, а у Хрватској да има и таквих Хрвата који признају злочине над Србима (пошто ни за кога у Хрватској, па ни за тамошење Сорошеве пулене, злочини у „Олуји“ – баш као ни они у НДХ – нису геноцид). И зато, Србима нису потребна лажна извињења сорошевских организација. Србски народ захтева званично извињење хрватских власти, и то не само за злочине, већ и за силом отету земљу и домове, са чијом окупацијом и отимачином србски родољуби се никада неће помирити.