Куда иде Србија?

17. јул 2010. / Коментар

Лето 2010. у Србији, дефинитивно је доба године са досад највећом ескалацијом деструкције на свим нивоима и у готово свим областима овдашњег друштва. У последње време је у жижи јавности екстремизам новопазарског муфтије Муамера Зукорлића, који користећи неспособност власти у Београду, константно повећава своје апетите, подстрекавајући при том србомржњу код муслимана из Рашке области. Претње муслиманских екстремиста свакако не могу уплашити србске националисте, али не можемо а да се не забринемо због нарастајућег хаоса у држави и неодговорности демо(но)кратских властодржаца.

Исти они који толеришу бујање муслиманског сепаратизма у Рашкој области, у све већој мери обрушавају се на патриоте који настоје разобличити антисрбски лажни мит о сребреничком „геноциду“. А у медијима је готово прећутана срамотна чињеница да је на Петровдан народу из Србије било забрањено да посети Братунац и тамошње гробље својих сународника, мучки побијених од потуричких кољача.

Ни на економском плану стање у Србији није боље. Према злогласном ММФ-у, спољни дуг Србије достигао је 77,5 одсто бруто друштвеног производа, а властодршци и даље залуђују народ причама о евроунијатском лажном рају. Почели су и протести сељака у појединим областима пољопривредне производње, а у најави су даљи и обимнији протести против паразитских власти које врше или подстичу откуп пољопривредних производа по срамотно ниским ценама, истовремено омогућавајући увоз хране сумњивог квалитета.

Но, наопака економска ситуација можда ће макар мало пробудити оне Србе који спавају духовним сном и који уместо србским срцем и православном душом, резонују искључиво својим стомаком, верујући у демократске и евроунијатске шарене лаже. До неких бољих дана, нама србским родољубима остаје да уз Божију помоћ, коју морамо заслужити, носимо барјак борбе за национални и социјални препород Србства.