Летње перипетије у окупираној Србији

10. јул 2011. / Коментар

Осим традиционалних врућина, јулски дани доносе нам и нова недела властодржаца окупиране Србије. Док овдашњи званичници у све већој мери дају легитимитет шиптарским псеудо-институцијама на Косову и Метохији, режимска полиција у централној Србији примењује силу против пољопривредника, који у знак протеста и из очаја почињу са уништавањем својих обезвређених производа.

Уз све већу огорченост пониженог и све гладнијег народа, медији под контролом Система настоје да замаскирају и све већи скептицизам Срба према евроунијатским интеграцијама. То се чини бесмислним тезама по којима је све већи део народа против прикључења Европској унији, али не и против „реформи“ које ЕУ захтева од Србије, а које наводно имају све већу подршку у народу. Поставља се питање, да ли се под таквим реформама подразумевају и срамне одредбе предлога новог Грађанског законика, које негирају брак као заједницу лица супротног пола? Такав антихришћански и мондијалистички фундаментализам нема и не може имати подршку србског народа, и верујемо да ће такви екстремистички испади, иза којих посредно стоје актуелне власти, утицати на буђење националног отпора Систему. Јер истина је да повећани скептицизам народа према евроунијатским интеграцијама говори о све бржем топљењу маске ЕУ као тоталитарне антинационалне творевине, која представља пуки капиталистички сервис за искоришћавање народа и затирање њихових идентитета.

Народна немаштина, као и вести о економској кризи широм ЕУ, свакако делују као отрежњавајући чинилац који буди веру у сопствене снаге. Такву веру црпели смо увек и из догађаја наше прошлости, а ови јулски дани сећају нас и на мученичко страдање хиљада наших сународника у Братунцу, Сребреници и средњем Подрињу. Сећају нас и на подвиг ђенерала Младића и његових војника, који су пре шеснаест лета ослободили ову област и разбили тамошње упориште муслиманских екстремиста. Веру у победу и препород јача нам и повратак пуковника Веселина Шљивавчанина из хашког казамата, по истеку већег дела неправедне казне којом је осуђен за злочине које није починио. Верујемо и да ће судбина измученог србског народа после својеврсног тамновања бити таква. Верујемо у сутрашњу слободу, за коју се боримо! Крстонсона, страдална али и победоносна судбина, србском роду је намењена, а само од нас као народа зависи да ли ћемо клонути и нестати у очајању или ћемо се пренути, сабрати и уз покајање и преумљење ступити у благословени и победоносни бој за слободу и будућност наше деце!