Манифест модерног србског идеализма

29. септембар 2017. / Блог

Чињеница је да живимо у веома тешком времену у коме су србски нараштаји углавном срамотно немушти, неспособни за отпор, победу и опстанак. Велика већина, способна тек за пасивно животарење или бескурпулозни каријеризам, доследним идеалистима пришива етикету „лудака“. Јер ово је време вишеслојних и разнородних окупација и масовне малодушности и разочараности. Време у коме царују социјално-економски хаос, псеудокултурни муљ и незапосленост. Подстицаји таквој тенденцији јесу и срамни потези власти које агресивно промовишу изопачењаштво, ћуте на осуде србских ратника из Отаџбинских ратова и издају Косово и Метохију.

Због свега наведеног, данас је веома  изражена и распрострањена иронична поставка о Србима као „најгорем народу“. Овакву тезу осим либералних антисрба и испразних људи без јасног идејног става, нажалост све више почињу да заступају (ма колико то звучало противуречно) чак и неки од оних Срба у којима још увек тиња пламен родољубиве самосвести и одговорности, иако често помешан са нервозом и примесама очајања. Треба истаћи да поменута аутошовинистичка теза Србе дефинише као лоше људе, понекад и као приглупе, најчешће као нераднике и преваранте, огрезле у корупцији и примитивизму. Људе неспособне и невољне да изаберу било какву иоле честиту власт, а способне за наношење штете другоме, зарад материјалне користи или, пак, обичне љубоморе или обести. 

И заиста, није нимало нелогична и неочекивана појава ширење таквих наопаких мисли и ставова, ако ствари сагледамо у светлу актуелног политичко-економско-социјалног хаоса и безнађа. Јер, на пример, формална уређеност, привид правне сигурности, као и техничка супермација данашњих западних држава у односу на техничку заосталост и корупцију Балкана и Србије, додатно доприноси стварању поменуте перцепције код оних Срба који су имали прилике да искусе или макар мало увиде површни гламур савременог Запада, који је константа чак и данас када су темељи тог лажног западног раја добрано уздрмани.

И век и по до два уназад, синови наших сељака одлазили су на Запад и бивали заслепљени лажним сјајем цивилизације „просвећености“, коју су потом настојали да пресаде на србско тло, тек ослобођено агарјанског ига. Ипак, ни онда као ни данас, није у довољној мери узета у обзир чињеница да су наш низак животни стандард (сиромаштво) и наша историјска „заосталост“ плод вековних најезди, окупација, притисака, разарања, пљачки и издаја, које и са Истока и са Запада све до данас неумитно гравитирају ка нашој Отаџбини, која је упркос томе опстајала и васкрсавала, што с обзиром на околности већ само по себи представља много већи подвиг од мирнодопских цивилизацијских успона других народа. Успевали смо ми Срби често да савладамо готово непремостиве препреке и повратимо спољашњу слободу Отаџбине, али последњих векова, ретки су били тренуци кад смо као нација успели истовремено да имамо и унутрашњу и спољашњу слободу, што је већ посебна епопеја наше народне драме.

Одушевљење као предуслов преокрета

Ипак, како ранијих векова тако и данас, нама је кao народу ваистину нужан напредак, развој и препород у сваком погледу, али превасходно у духовном, који је предуслов за правилан смер сваког другог вида препорода. Реч је, пре свега, о борби за опстанак, јер с обзиром на судбу нашег рода, наша победа јесте наш опстанак и обрнуто. А за оба циља нужно је сабрање у Истини, једној и непроменљивој.

Како бисмо као народ уопште имали шансе да се пресаберемо, реорганизујемо и опстанемо, морамо бити окупљени и око националне идеје. А с обзиром да не може бити окупа око такве идеје уколико преовлада накарадна мисао по којој су Срби „никакав народ“, и с обзиром да не може бити новог препорода без одушевљења, потребно га је васкрснути. Не рециклирати или измислити одушевљење, већ обновити га на оном древном закопаном темељу, а у новом руху и новом авангардном изразу, који увиђа непрелазну границу између исконске србске господствености (Небојша М. Крстић), на једној страни, и на другој, затупљености рајинског менатлитета (како је запажао Калајић), некултурног кича и политикантског шарлатанства. Такав израз трага за правом Србијом, а презире све њене фалсификате.

А та права и једина могућа Србија, која није условљена временом и његовим духом, подразумева породично, конструктивно и позитивно јединство једног целог народа, у коме тече иста крв, у коме живи исти дух, за ким лежи иста херојска и света прошлост, пред ким лебди један и исти циљ. А како би се следовало циљу, нужно је спознати себе, своје врлине и мане, прве неговати а друге сузбијати. Јер истинска Србија није ни следовање туђину нити затупљено уздизање и слављење сопствене глупости.

Потребно је да данашњи Србин зна због чега треба да воли свој народ, његову повест и због чега треба да буде поносан на свој национални идентитет, упркос томе што је и лично сведок мрачног доба распада, компромитације, издаје и корупције (која је неизоставни пратилц сиромаштва). Јер ови чиниоци, који су попут опаке куге захватили велики део данашњих Срба, једноставно нису Србија, већ страно тело које треба одстранити. Ови злокобни чиниоци и симптоми пропасти, Србији су наметнути и лажно представљени као изворно наша тековина. Стога, ми морамо одлучно устати, успротивити се таквој лажи и демантовати је сопственим подвигом и сопственом борбом. Јер то нико други неће и не може учинити уместо нас! Радна дисципина, радна етика, чување животне средине, солидарност и презир према сваком бахаћењу, нису и не могу бити туђи истинској Србији, јер нису били туђи ни нашим прецима, који су били домаћини и ствараоци. Истина, они нису падали у екстазу пред радом, али су уживали у делу (Љотић), а наш радник данас, кад год је правично плаћен за свој рад, у најчешћем случају показује завидан ниво марљивости, иако су капиталистички и комунистички натруни деценијама систематски обезвређивали његов рад.

Систем као оличење анти-Србије

Дакле, нужно је схватити да наш актуелни народни тренутак није наше природно стање, већ ванзаветно и срамно дезертирање од нашег народног пута. Србија није исто што и њен владајући и издајнички политикантски шкарт, нити је пак Србија исто што и корумпирани Систем који је њој наметнут и гајен од стране генерација и генерација псеудоелите. А она је формирана на балканској ветрометини притисака белосветских хохштаплера, који Србију увек желе да виде искључиво на коленима и обезглављену. Јер чак и таква, Србија је потенцијална опасност за глобалну идеју „краја историје“, којој је пркосила током последње деценији протеклог века.

Другим речима, данашњем Србину неопходно је да спозна веродостојну истину о себи и свом сопству. Истину о даровима које наш народ има и који су уткани у нас. Јер сазнање о њима, повратиће веру у исконску снагу Србинову као и свест о његовим дужностима да буде кадар стићи и утећи и на страшном месту постојати. То је одјек нашег имена, наслеђе духа и завет наше крви која је пуно пута умирала и из пепела васкрсавала и побеђивала, изнова стварајући државни дом. Побеђивала у неравноправним биткама, уз надљудско јунаштво и ратнички подвиг, када су наш намучени и ратнички сој отписивали сви осим Бога правде, који му је пак још претходно учинио највећу част (што је истовремено и најтежи крст) – да на балканској размеђи светова буде носилац праве и непатворене вере хришћанске. Такав је дакле био пут народа који је у условима руралног и бездржавног стања окупације, изнедрио човечанству плејаду врхунских научника и уметника. Народа, чији су песници и ратници уз херојски звук гусала објавили да је боље изгубити главу него своју огрешити душу. Јер Срби, као „вучји народ“, светосавски, привржени косовском опредељењеу честитога Кнеза, били су кроз столећа веродостојан носилац духовног идеализма, више него ма који други народ на европском тлу. А у духу тог идеализма, и историјског континуитета народне идеје, морамо увек имати на уму да народ није и не може бити скуп појединаца једног тренутка, већ је народ један непрегледан ланац у коме је наша генерација само једна карика. Карика која не сме попустути упркос нејуначком времену!

Таква је, дакле, суштина наше мисије, нашег задатка и нашег народног сопства уопште. Иако је ова суштина уснула још давно у телу Србадије, изнуреног од паразитског дејства Система, ми без икаквог преувеличавања и егонационалне мегаломаније, објективним анализирањем подвига нашег човека кроз мучну повест, можемо спокојно закључити да упркос данашњим ниским гранама на које смо као народ пали (јер смо највећим ударцима били излагани), ми по својој историјској улози и својим исконским особинама, имамо ризницу величанственог наслеђа, са којом се ретко који народ у васељени може мерити. И то сазнање о веродостојној Србији јесте покриће нашег става и наше борбе, упркос свим поразним чињеницама данашњице, услед којих су многи од изабраних запали у искушење да се предају и препусте стихији пропадања.

Сој Србинов и национална идеја

У поменуто наслеђе спада и карактеролошки идентитет и архетип Србинов, искован стицајем особитих географских, биолошких и историјских чинилаца. Херојски динарски карактер који је избрушен и каљен вековима чврстином планинске стене, густином шуме, изолованошћу, као и борбом непрестаном за народну слободу и духовни идентитет. To је право обележје нашег соја, а не каљуга етичке и естетске срозаности у којој се као народ данас ваљамо и у коју тонемо све дубље, на овој нашој размеђи Истока и Запада. Размеђи, на којој се укрштају не само племенити ветрови са планинских висина, већ и смрадне подземне воде, како оне из дубине мрачног дела Оријента, тако и оне западне језиве таме туђинске са лепим именом и шареном одећом (Св. Николај Србски). А те две стихије заједнички рађају неизрециво одвратан спој који даје отровне плодове у политици и култури, поткопавајући и загађујући саме темеље нације.

Иако су ови темељи вечни и суштински неразрушиви, нама није довољна пука константација њиховог присуства и пасивно евоцирање успомене на њих. Нама је потребно управо оно што је Евола назначио као обележје „духовне расе“, то јест делатно исповедништво идеала који су забележени и дефинисани као својство конкретног соја. То су оне особине које су још Цвијић, Малеш и Дворниковић означили као кључ динарског карактера. А све позитивне особине из опуса таквог идентитета, Свети владика Николај је као пречишћене, кроз призму Јеванђеља, скупно формулисао појмом – Србска идеја. Та идеја живи у нама, а задатак сваког Србина и Србкиње јесте да ту идеју пробуди у себи и својим ближњима и препозна њен савремени израз. Исто тако, приврженост овој идеји захтева разбијање актуелне малодушности и деструктивног националног самоунижавања данашњих Срба (које је штетно, за разлику од врлине смиреног индивидуалног самоунижења човека као чиниоца хришћанске аскезе, а које нам уистину недостаје), а нарочито у перспективи текућих и будућих проблема и искушења. Дакле, од актуелних и долазећих генерација Срба зависи да ли ће оне саме бити безвредна руља укалпљена у ритам Система, или ће пак заиста бити достојне србског имена, чију славу су овековечили наши Стари. Наравно, оваква борба води се у крајњој линији на нивоу сваког појединца, који сам бира сопствени животни пут.

Како год, наше изгубљено и сутрашње пробуђено (или изнова пронађено) одушевљење, не само да је последња линија одбране, већ представља и кључ опстанка, кључ сутрашњег контранапада и победе! А ако победимо најпре зло у себи самима, и победимо ову кривотворену „Србију“ – лажну, наметнуту и наопаку, и изнедримо оно право и светло лице Србиново, победићемо сваког непријатеља онако како су то чинили наши стари. Јер ми смо крв њихове крви и кост њихове кости. И зато знамо да то можемо!

Стога, као подстицај и мотив у таквој борби за Србију по завету Старих, ваљало би да нам пред очима увек буду антологијска слова из „Завештања Стефана Немање“ Милета Медића, који вели: „Као што велика ријека тече кроз клисуре у поља, тако кроз времена тече крв и претаче се из нараштаја у нараштај и из вијека у вијек. Шта је онда човјек него мали суд у коме се вјечна и света крв преноси с покољења на покољење... Ничију крв не проливајте зато што је из туђега племена или народа. Али, чедо моје, љуто браните крв своју ибо у њој јест крв предака наших. Никоме не дајте да лије нашу крв зато што је србска. Миром на рат идите и ратом мир чините. Љубављу на љубав идите, али крвљу крв србску браните.“