Наша акција: Нација, а не партија!

15. децембар 2013. / Активности

Као наставак акције промовисања органског и сталешког погледа на друштво и разобличавања деструктивног демократског система вишепартијског парламентаризма, активисти Србске Акције започели су масовно украшавање србских градова поруком „Нација, а не партија“, која је истакнута на нашим новим плакатима. Уз наш знамен на србској тробојци, плакатом доминира слика србске мајке са дететом. Таква представа символише извориште и стуб породице, која је пак најбољи символ заједништва, повезаности и љубави, насупрот партијама које су одувек символично и практично означавале подељеност, неслогу и користољубље.

Недовољност и јаловост површног „националистичког“ становишта

Као и у више прилика до сада, и овај пут ће несумњиво бити гласова који ће у духу површног патриотског (или псеудо-патриотског) становишта, поставити питање чему овакве акције и због чега је потребно промовисати овакве строго идеолошке идеје у времену владајуће антисрбске хистерије и многих недаћа распетог Србства? Таква питања само су потврда чињенице да је још увек недовољан број националиста који схватају да патриотски став, како би био доследан, мора имати свој израз и у политичко-идеолошкој сфери, односно у погледу на организацију друштва. Управо је зато наша акција нужна! Нужна је, јер мало је данас родољуба који могу отићи даље од површине националистичког бунта, те дубљим созерцавањем схватити да истинска националистичка акција мора имати ослонац у доследној идејној доктрини, која подразумева симбиозу унутрашње и спољашње слободе.

Такво гледиште у Срба, политички је утемељио политичар са крстом – Димитрије Љотић, заједно са својим саборцима у покрету Збор. Тим поводом, битно је истаћи да је Љотићево разобличвање евроатлантских сила, тридесетих година прошлог века, представљало саблазан кратковидој већини тадашњих либерал-демократских националиста (или „националиста“), а данас је такво антизападно гледиште постало опште место патриотске геополитичке оријентације, и то тек пошто је србски народ деведесетих на својој кожи осетио „љубав“ својих „демократских савезника“ са Запада. Свети владика Николај је прикладно закључио да смо као народ и пропали управо зато јер нисмо умели да ценимо такве великане какав је био Љотић. Али и дан-данас, мноштво србских родољуба, прихватајући геополитички антизападни став, и даље усваја западњачке идејне упливе попут партијског парламентаризма и либералног капитализма, који су страни нашем православном духу и словенском бићу. Стога као народ и даље срљамо партијашким беспућима, у којима се народ дели у завађене интересне групе (партије), а које у народу подстичу најгоре материјалистчке и индивидуалистичке особине, јер за сваки напредак у заједници захтева се чланство у одговарјућој партији.

Ми, с друге стрне, знамо за вишеструку деструктивност партијашког паразитизма и за његову неспојивост с националним идеализмом. Јер све и када би некаквим чаробним штапићем била створена уједињена и велика Србија, ослобођена натовско-евроунијатских окова, она би била ништа друго до кућа без темеља или кула од песка коју би сваки ветар развејао и уништио, уколико се дух који влада у њеним границама не би радикално променио, и уколико њен унутрашњи поредак не би био заснован на социјално праведним односима. Дакле, таква перцепција не остаје зачаурена само у површној тежњи за ослобођењем Србије од спољњег окупатора, већ понире и у чињеницу о нужности унутрашње слободе као поретка у коме нема тајкунских и иних котерија које паразитирају на народној грбачи, и где је народ заштићен од партијашких злоупотреба и хипнозе бездушне рекламаторске и капиталистичке културе.

Како би створили чврст идејни темељ овакве наше визије унутрашње слободе, која је пак предуслов постојаности и дуготрајности спољашње слободе, корисно је изнова разобличавати кључне стубове либерал-демократских догми, уз сагледавање савремених алтернатива заснованих на органској мисли.

Партијашко беспуће у светлу политичких актуелности распетог Србства

Да се интереси србског народа и државе бацају под тепих западне демократије, одавно је свима јасно. Али оно што нас посебно подстиче на акцију јесте управо цинична партијашка активност, која покушава с једне стране да искрене родољубиве осећаје искористи за сопствене себичне интересе, а са друге стране јавно подстиче пропагирање и симболизовање партије као јединог дозвољеног представника народне воље, а која је ништа друго до манипулативна справа међу дезоријентисаним и гладним србским народом. Јер већ неколико пута у протеклом периоду потврђена је чињеница да чак и оне демократске политичке партије које су декларативно патриотске, мењају своју идеолошку позицију сразмерно свом јачању и приближавању власти. То је закон система демократског тоталитаризма, где је страним силама и поседницима крупног капитала омогућено да контролишу политичке токове. Стога је неопходна демонтажа таквог система, као и устројство самог покрета (који ће извршити препород) на антидемократским принципима!

Наиме, свакојаке изборне и постизборне манипулације, инострана подршка и тајкунско улагање у партијске предизборне кампање, уз медијску потпору истих, показују се као кључни фактори при демократском избору власти. А таква плутократска клима утиче и на добро познату чињеницу негативне селекције партијских кадрова, при чему на површину, по правилу, избијају најнеморалнији и најпоткупљивији партијски војници. Све то представља јемство партијашке антинародне деструкције која спречава стварање истинске елите, сачињене од најбољих синова и кћери нације, који се истичу по врлини и способности.

Струке уместо партија

Као алтернативу демо(но)кратском паразитском партијашењу, Србска Акција види органско схватање државе, у коме је друштво схваћено као организам сачињен из делова који имају стварну и сврсисходну функцију. У таквој перцепцији државног строја, место партија у законодавном органу заузеле би организационо уређене професије, као тела која окупљају све припаднике исте струке. Наиме, за разлику од политичких партија које су једне другима конкуренција у борби за власт, услед чега се њихови сукоби, нарочито кроз систем јавног информисања, преносе на народ, струке су међусобно постављене као делови организма који се допуњују и упућени су једни на друге, јер морају саборно сарађивати како би сваки понаособ, као уосталом и читав организам, правилно и успешно функционисао.

Дакле, струковне организације би уместо партија имале своје представнике у законодавној власти, а сами избори би се одржавали на нивоима струковних организација, како је то детаљније изложено и у Политичко-економском програму Србске Акције. Такав политички систем би омогућио бирачима да бирају, односно одлучују у границима сопствене стручности, бирајући представнике из сопственог професионалног круга, о којима су често и много боље обавештени. Таква наша алтернатива, заснована на хришћанско-органским принципима, суштински се разликује од савременог секуларног и демократског система, пре свега у односу према основама на којима заједница почива. Стога политичке партије неминовно посматрамо као несврсисходне и антинародне интересне групе, које живе на рачун народа, а који је, пак, управо од самих струка састављен.

И зато, ма колико завршна реализација наше наведене идеје изгледала утопијска и далека из данашње перспективе, ми смо свесни њене супериорности у односу на демократско-партијашку заблуду, и свесни смо своје дужности да истину сведочимо и да се за њу боримо. Уз помоћ Божију, и у духу чињенице да је „преко прече, а наоколо ближе“, борићемо се за наше идеале, знајући да је национал-револуционарна тежња ка народно-социјалистичком и хришћанско-органском приступу друштвеним приликама, уместо демократско-индивидуалистичког и капиталистичког, нужан предуслов темељитог народног препорода.

За струковни сабор уместо партијско-парламентарног брлога!

Нација, а не партија!