Небојша М. Крстић о Европи, омладини, култури и борби за државотворну обнову Србства

04. децембар 2023. / Коментар

Навршило се 22 године од мученичке погибије Небојше М. Крстића, убијеног у навечерје Ваведења Пресвете Богородице, у лажираној саобраћајној несрећи, а од руке издајника. Небојшиним ближњима, одавно је развејана и последња сумња да Небојша није страдао у бруталном атентату, невешто приказаном као „саобраћајна незгода”, за шта су одговорни сви антисрбски режими почев од 2001. године па до данас јер статус заташканости овог злочина, одржава се већ тачно 22 године.

Поводом ове годишњице, подсетимо се Небојшиних (и даље сасвим актуелних) мисли о Европи, младој Србији, културним приликама и будућности борбе за државотворну обнову Србства:

„Оваква каква сада јесте, са антиправославним и антисрбским предзнаком, Европа је идеална слушкиња јудео-масонских сатаниста који граде Нови светски поредак на штету духовних и националних суверенитета некада хришћанских европских народа. То је јудеоамериканизована Европа која чивутским преварама хвата, хапси, пребија и убија честите србске патриоте… у којој ционистички србомрзац Холбрук изува ципеле и клечи пред смрдљивим шиптарским србоубицама; то је Европа која демонски подмукло ћути пред постојањем крематоријума у селу Клечка; то је Европа хашке инквизиције пред којом су Срби криви само зато што су живи… У ту и такву Европу у име својих демократских подвала хоће да нас уведу многобројни овдашњи јањичари Новог светског поретка. А шта нас заиста очекује у тој демократској Европи? Пре свега, треба знати да у демократији не влада никакав народ. У демократији над обезбоженим и слуђеним народом (демос) владају најгори – хохштаплери, хуље, кукавице, лопуже, хомосексуалци…

Млада Србија понајмање је крива због своје политичке дезоријентације. Није њена кривица што су јој данас важније нарко-рејв журке и техно-турбо оргијања него духовно-политичка будућност васколиког Србства. Њена кривица није ни то што више воли бесловесно црначко реп-подригивање него певање духовних и националних песама… Младе тада нису духовно и политички усмеравали србски православни патриоти већ професионални безбожници, интернационалисти и комунистички републиканци који су у свом политичком глуматању имитирали светосавце, националисте и монархисте. А врло добро знамо да никада до сада безбожници нису никога окренули Богу, нити су интернационалисти (са)чували своју нацију, нити су пак комунисти обновили монархију! Око две стотине политичких партија и безброј ванстраначких шарлатана, замлатина, замлата и политичких опсенара слуђивало је и слуђуjе, збуњивало је и збуњује младу Србију са основном намером да је потпуно избаци из колосека јавне одговорности и политичке делотворности

Србомрсци су и сви они који пљују по стратократској круни Немањића поганећи древног србског двоглавог орла и притом се бестидно бусају у своје „националистичке” груди – Боже сачувај нас од таквог „национализма“ јер то није онај истински србски, светосавски национализам и православни патриотизам којем нас учи Свети владика Николај Велимировић и сви Свети Срби. То су и они који плански хоће да поисламизују и поциганче Србску културу преко малигних музичких тумора у лику бесловесних турбо-фолк и техно-денс пројеката у којима се прелепе србске девојке (будуће србске мајке!) срамно своде на „белу играчку пратњу” у полупорнографским музичким спотовима; они који хоће да Србија буде „Касандрија” у којој ће сви „касандријанци” и „касандријанке” бесомучно играти Бинго, Кено, Фонто и као бесловесне кртице гребати разноразне „срећке” и буљити у којекакве Есмералде, Марисоле и Љовисне; они који хоће да нам културу контаминирају вирусима кустурицизације и хомосексуалне битефизације, да србску књижевност и све што је србско гурну у „бездно” и „потпалубље” као да су Срби бушманско племе које нема Деспотово „Слово Љубве”, Владикин „Горски Вијенац” и „Лучу микрокозма”, Мому Настасијевића и Бранка Миљковића, Црњанског и Селимовића…; они који хоће да се Срби у недоглед врте у врзином колу антисрбског партијашења и да се као бесловесни гласачи бесконачно опредељују између лоших партија и рђавих странака уместо да се органски организују на принципима саборног сталешког стратократског устројства које једино омогућује народну слогу и благостање. Ту су, такође, и они духовни зликовци који желе да Србску Православну Цркву у име „религијске толеранције и демократије” сведу на ниво јеретичких „верских заједница” и угурају у исти табор са лудачким секташима; они који се изругују и Светом Сави и Светосављу и православном Србству јер допуштају срамну злоупотребу ордена Светог Саве па га нерасудно додељују (уз благочестиве изузетке) свима и свакоме; они архијереји, свештеници, монаси и сви православни Срби који не чине све што могу и морају да би обновили и окрепили разслабљено Србство. Ту су и они који нас бестидно и безобразно лажу да је србска прошлост мрачна а југословенска будућност светла… Свима њима и многим другима рецимо одлучно не које ће они моћи да чују само ако иза наших громких речи стоје и силовита витешка дела која једина истински сведоче нашу србску непоколебивост и неустрашивост. Ми знамо да нас на том путу непоколебиве србске одлучности очекују муке, бол и патње, да нас вребају бројна искушења. Али, као што се не бојимо никога до Бога Живога и Истинитога, тако се и не уздамо ни у чију помоћ осим Божију. Како ми радили, тако нам Бог помогао!”

(„Победити или нестати” – одломци)