„Правда“ у окупираној Србији

27. јануара 2011. / Коментар

У изненађујуће кратком року за овдашњи правосудни систем, судско веће Вишег суда у Београду изрекло је пресуду за убиство француског држављанина Бриса Татона, после нешто више од године дана од самог догађаја. Иначе, „случај Татон“ је постао често оруђе у рукама странака, „невладиних“ организација и појединаца склоних да кривицу за сваки немили догађај припишу „екстремним десничарима“ и њиховим „тајним подстрекивачима“. Тако је под евидентним политичким и медијским притиском, за убиство Татона судско веће осудило петнаесторицу Срба на укупно 240 година затвора. Истовремено, у медијима је готово незапажено прошла вест о пресуди тзв. „Гњиланској групи“, деветорици Албанаца који су за убиство најмање тридесет и двоје Срба осуђени 21. јануара 2011. на укупно 101 годину затвора.

Простом рачуницом долазимо до следећих (не)једнакости: сваки од осуђених за убиство Бриса Татона добио је у просеку 15 година затвора, док је сваки од деветорице припадника „Гњиланске групе“ у просеку добио 11 година. Међутим, у првом случају Брис Татон је био једина жртва, док су осуђени шиптарски терористи одговорни за мучење и ликвидацију најмање 32 лица!

Ова неправда јесте слика и прилика „правне“ државе у којој данас живимо. Било би веома занимљиво чути објашњење тужилаштва, ако су жртве злочина заиста једнаке без обзира на њихову националну припадност, што се у медијима непрестано истиче, како је могуће да живот једног Француза вреди више од живота најмање тридесет и двоје Срба? Зар је убиство једног Француза (ако су уопште осуђени и убили Татона) већи злочин од бруталног убиства неколико десетина наших сународника? Можда су се судије у поступку против „Гњиланске групе“ водили старим правилом да „ако је Турчин крвав до лаката, потурица мора бити до рамена“. Другим речима, ако је Хашки трибунал Насера Орића осудио на две године за злочине над око 3.000 србских цивила, зашто би судије „бриселске канцеларије у Београду“ биле правичније од својих налогодаваца.