Новорусија - нови бастион националистичке идеје у Европи

01. јун 2014. / Коментар

За разлику од псеудонационалистичког „Десног сектора“, као антируског оруђа у рукама атлантиста и ционистичких тајкуна, борци за слободу Новорусије предвођени су истинским националистима који су доследни свом анти-ционизму и анти-атлантизму, а притом не признају унијатско-комунистичко сецирање руске нације (на Русе, Белорусе и Украјинце као посебне народе). Битан показатељ је и чињеница да нацрт Устава Федералне Државе Новорусије предвиђа забрану абортуса, заштиту породице и статус православне вере као државне. Дакле, идејна суштина државе која је предвиђена за Новорусију, а која је правно изражена највишим актом, суштински је супротстављена наопаким вредностима Европске уније. А подсетимо да су лажни националисти из „Десног сектора“ повели своју борбу управо после одлуке тадашњих украјинских власти да зауставе процес прикључења Украјине овој наказној глобалистичкој творевини.

У данима ванредних недаћа Србства, окренути превасходно непосредној борби за помоћ нашем пострадалом роду, помно смо пратили и дешавања на ширим фронтовима борбе за остварење националистичких идеала. С обзиром да живимо у свету у коме сваки догађај има својих последица, не можемо а да се не запитамо шта следи иза догађаја чији смо сведоци. У том контексту, политички изборни успеси националиста широм Европе (пре свега у Француској) током протеклих дана и недеља, обрадовали су срца свих оних србских родољуба који су свесни чињенице о узајамној судбинској свези свих евро-аријских народа, те чињенице о Европи као њиховој заједничкој широј отаџбини која пребива у ропству, потлачена од стране противевропских сила. На нама духовно најближем делу Европе – православном руском Истоку, борба између проруских устаника и кијевских проамеричких узурпатора узима све више маха и постаје све крвавија услед свакодневних и све већих злочина антируских екстремиста праћених срамном пасивношћу Кремља. А сам град Славјанск (Славјаносербск), као главно поприште сукоба, посебно је испреплетан са Србством јер представља историјски печат србских исељеника у руску земљу и његови житељи који проливају ових дана крв за Православље и Словенство, у знатној су мери србског порекла.

Ипак, вест која нас је свакако обрадовале јесте идеолошка кристализација устаничког покрета у побуњеним областима Доњецка и Лугањска, где је здрава православно-националистичка стихија потпуно надвладала преживеле реликте совјетофилије и њена злокобна знамења, која су русомрзцима из ционистичког привеска под именом „Десни сектор“, послужила као повод да неинформисаним националистима широм Европе представе проруске устанике као некакве комунисте (по рецепту Хрвата који су у ратовима деведесетих по истом шаблону настојали да етикетирају Србе, што им је у великој мери и успевало све док се код прекодринских Срба националистичка идеја није и формално искристалисала током 1992. године).

Новоруска држава у огледалу истинске Руске идеје и њених фалсификата и карикатура

Оно што имамо у виду јесу вести да су се дана 24. маја, Доњецка и Лугањска Народна Република ујединиле у новопроглашену Федеративну Државу Новорусију, која и по самом имену (а које датира из времена Царевине) и по својој суштини, доста обећава. Наиме, за разлику од псеудонационалистичког „Десног сектора“, као антируског оруђа у рукама атлантиста и ционистичких тајкуна, борци за слободу Новорусије предвођени су истинским националистима који су доследни свом анти-ционизму и анти-атлантизму, а притом не признају унијатско-комунистичко сецирање руске нације (на Русе, Белорусе и Украјинце као посебне народе). Међу војно-политичким лидерима Новорусије налазе се Павле Губарев (некадашњи активиста изворног Руског националног јединства – РНЕ), његова супруга Екатерина и Игор Стрелков – руски специјалац и бивши добровољац Војске Републике Србске, а данас командант Народне милиције Донбаса и непријатељ број један за узурпаторе и злочинце из Кијева. Они су противници и тзв. русијанства и совјетског духовног наслеђа те нису одушевљени властима Руске Федерације, нарочито не њиховим калкулантством, западњачким упливима и имигрантском најездом. Али такве чињенице за истинске руске националисте нису и не могу бити разлог да се не боре за национални интерес и да уместо тога подрже непријатеље нације, као што нажалост неки и чине.

Стожер православно-националног политичког окупљања у руским земљама деведесетих година био је поменути покрет Руско национално јединство (РНЕ), који је стајао на позицијама православног националног социјализма. Као покрет укорењен у Православљу (за разлику од множине данашњих бесловесних „националистичких“ и „национал-социјалистичких“ организација у Русији, које се услед духовне пометенсти и идеолошке и геополитичке неписмености братиме са „Десним сектором“), РНЕ је по узору на емигрантске руске националне социјалисте, разумео и исповедао Руску идеју, мисију Русије и њен културни и геополитички идентитет, те је стајао чврсто на државним и геополитичким позицијама руских интереса и није етикетама давао већи значај него суштини. Отуда борцима РНЕ није сметало да раме уз раме са „комуњарама“ бране Бели дом од Јељцинових ционистичких узурпатора. Стога и не чуди да некадашњи активисти овог старог руског националног покрета узимају активно учешће у стварању и консолидовању нове руске националне државе као израза одбране од антируске стихије.

Поменути вођа народне милиције – Стрелков, познат је и као про-белогардејски ревизиониста, који своју данашњу борбу за Новорусију доживљава као наставак борбе старих белогардејаца – Дроздоваца. Они су, ослањајући се на Бели идеал велике и недељиве Русије, на подручју Украјине водили борбу и против бољшевика и против украјинских сепаратиста (тзв. „националиста“, претеча Бандере и Шухевича који су узор „Десног сектора“). Даље, нацрт Устава Федералне Државе Новорусије предвиђа забрану аборстуса, заштиту породице и статус православне вере као државне. Дакле, идејна суштина државе која је предвиђена за Новорусију, а која је правно изражена највишим актом, суштински је супротстављена наопаким вредностима Европске уније. А подсетимо да су лажни националисти из „Десног сектора“ повели своју борбу управо после одлуке тадашњих украјинских власти да зауставе процес прикључења Украјине овој наказној глобалистичкој творевини. И државна знамења Новорусије сведоче о прокламованом идеалу ове новоосноване православне руске државе, чију основу чине двоглави орао, штит са приказом запорошког козака и тзв. андрејевски флаг као симбол руске царске флоте која има посебни историјски значај за овај део руске земље. Такође, застава Новорусије услед доминантне црвене боје и плаво-белог андрејевског крста, нимало случајно подсећа на ратну заставу Конфедерације из Америчког грађанског рата, јер симболички паралелизам двеју одцепљених територија је очигледан. Такође, натпис „Воља и рад“ уз одговарајућу симболику чекића, пшенице, снопа стрела и сидра, упућују на социјалну димензију и алудирају на Трећепуташки идеал споја националне слободе и социјалне правде.

Учестало позивање Новоруса на антифашизам, одраз је популизма и контекста тамошњих народних схватања, која иако нису у довољној мери усаглашена са историјским и идеолошким чињеницама, имају репутацију родољубивог поклича против антируских екстремиста, који истини за вољу више везе имају са комунизмом, јер управо су комунисти (а не некакви фашисти или неко трећи) прокламовали, усталили и кодификовали тезу о украјинској нацији, чије је семе настало у 19. веку као ватикански пројекат цепања руске нације и унијаћења њених најзападнијих делова.

Режим у Кремљу – добро и зло

Оно што брине, јесте држање власти Руске Федерације, које по питању Новорусије све више показују калкулантске симптоме за разлику од одлучности показане по питању Крима. Заправо, калкулантство је у велкој мери и део идентитета актуелних виских функционера РФ, који по својим животним идеалима ни мало не одступају од мондијалистичког менталитета и тековина ропства спрам популарне западне псеудо-културе (пример Медведева), те чија деца листом живе и школују се на Западу (пример Путина и његове деце). Даље, многи функционери РФ и лично имају девизне рачуне на Западу као и разноразне личне пословне аранжмане и комбинације. Ово све треба имати у виду када се одмерава политика садашње власти РФ, која увек у суштини балансира између државних интереса Русије и личних интереса њених припадника. Истина, Путинова номенклатура, иако је проистекла из издајничке Јељцинове, направила је битне кораке који су положај Русије значајно променили у новом миленијуму. Јер Русија се под Владимиром Путином отргла ционистичкој контроли, ступила је у обрачун са већим делом јеврејских тајкуна, повратила утицај на Кавказу и у другим граничним областима и затегла односе са НАТО и САД. Такође, унапредила је друштвену улогу Руске Цркве и одлучно се обрачунала са пропагандом педерастије унутар руских граница. Подстакла је енергетску експанзију на Исток и Запад и покренула процес евроазијских интеграција са циљем изградње снажног антиамеричког блока (који под одређеним условима и јесте добро решење за Русију). Ипак, на унутрашњем плану, власти РФ не стоје на позицији руског национализма (већ на позицији русијанства, то јест тзв. грађанског патриотизма) и не чине ништа не би ли се стало на пут тенденцији све већег броја имиграната и муслимана а све мањег процента матичног руског становништва. Нема ни озбиљне борбе против све веће корупције, бирократије, беле куге код руског народа, алкохолизма, нити се било шта чини у циљу стварања савременог израза руске идеолошко-политичке алтернативе, као и културне алтернативе популарној псеудо-култури мондијализма којом је Русија поплављена још од почетка деведесетих година (а то је веома битно јер политичка и екононмска борба без духовно-културне подлоге, осуђена је на неуспех).

Дакле, Путин са својим сарадницима, иако је несумњиво унапредио доста тога у Русији, није владар који се понаша као неко ко је надахнут руским националистичким идеалом – идеалом Свете Русије, већ искључиво жељом да буде озбиљан чинилац у светским овирима и битан играч у глобалној расподели моћи. Како би у томе успео, начинио је Русију поново снажном (у многим сегментима), да би му она била покриће и залог у процесима глобалних калкулација и комбинација. Таква амбиција Путиновог режима ипак се делимично поклапа са интересима руског народа, и то по питању јачања војне моћи и бар начелног (иако не суштинског) цивилизацијског опозита савременом Западу. С друге стране, с обзиром да идеолошка подлога Путинове приче није руски национализам већ наказни грађански и духовно испразни „русијанизам“, ствари морамо посматрати објективно јер оне нису нимало једнозначне.

Руски национализам и „Десни сектор“

Због свега изнетог, ми као покрет, насупрот периодичним таласима овдашње (често и неукусне) псеудо-русофилске (а заправо русијанофилске) еуфорије, никада и нисмо изразили одушевљење према Владимиру Путину и његовом режиму. Добро знамо све битне чиниоце сурове реалности данашње Русије и добро нам је познато становиште оних руских националиста који због мржње према неким изопаченостима актуелног система у РФ, или због учесталих прогона и хапшења, одлазе у другу крајност и стављају се на страну других непријатеља Русије (само због тога што су такви истовремено и непријатељи Путинове власти). Већ смо се осврнули на ове групације упоређујући их са старим РНЕ, али ћемо још једном истаћи да је такво њихово становиште за нас потпуно неприхватљиво и сматрамо га очигледним показатељем немуштости и сваке (гео)политичке и интелектуалне закржљалости тзв. паганског („родоверног“) национализма у Русији. Јер поменуте групације углавном одбацују Хришћанство клеветајући га, и прибегавају наклапањима која немају везе са руском традицијом (већ представљају карикатуру исте) нити имају везе са руским националним социјализмом, чији су утемељивачи и исповедници у руској емиграцији сви до једног били фундаментално православни.

Таква врста националиста, лишена адекватних духовних координата, нема представу о веродостојној националној идеји и геополитичкој суштини и мисији Русије. Рећи ће неки од њих: „ЕУ је мање зло од русијанског евроазијског Мордора са својим тајкунима и имигрантима“ (што је, уосталом, и позиција „Десног сектора“). Овакво становиште је, наравно, бесмислено јер све деструктивне појаве у данашњој Русији постоје у ништа мањој мери и у болесној Европској унији. Једина разлика је у томе што ће у случају ЕУ-окупације, уместо Кавказаца у Украјину похрлити Африканци, Арапи и Пакистанци, а уместо „руских“ тајкуна доћи ће им бриселска бирократија и пљачка лихварске интернационале (мада и јеврејски тајкуни из Украјине су им сасвим довољни). Такође, чак и да Русија анектира Новорусију (што по нашем мишљењу не би било пожељно све док је РФ „обећана земља“ за муслимане, Кавказце, Кинезе и др.), треба рећи да и оваква каква је данас, Русија представља противтежу западној политичкој мондијализацији и антихришћанском систему вредности који кидише на веру, брак и породицу. А сам Путин, иако није руски националиста, иако на унутрашњем плану чини не само корист већ и штету за руски народ, није неко ко има намеру да чини лоше руској нацији, те увек може променити лоше ствари у својим политичким процесима када увиди да оне ни њему лично не иду у корист. За разлику од њега, Брисел и Вашингтон свесно и умишљајно воде и спроводе антируску политику са циљем уништења руске нације и Православља и такву политику не могу променити. А чињеницу о Путиновој Русији као противтежи америчкој хегемонији и политичком мондијализму, увиђају многи националисти са Запада попут нових изборних победника у Француској – Националног фронта, те недвосмислено пружају подршку проруској опцији у Новорусији. Такође и покрет грчког препорода – Златна Зора, неодступно подржава руску ствар и разобличава „Десни сектор“ као америчког сарадника и борца против византијског наслеђа Украјине (јер „Десни сектор“ је ватрени противник канонске Цркве у Украјини).

Срби, „Десни сектор“ и православна есхатологија

Пажњу појединих овдашњих медија недавно су изазвале фотографије које говоре о подршци коју је србски народ, у својој борби против муслиманских екстремиста и шиптарских терориста, добијао од неколико организација које данас припадају „Десном сектору“. Ми смо већ истицали такву чињеницу, и та подршка несумњиво је део тенденције европских националиста који препознају Србе као прву стражу Европе спрам исламске најезде и као највећу жртву атлантистичког злочина. Стога, када би неке ствари биле другачије, ми бисмо и могли пренебегнути чињеницу о неутемељености тезе о украјинској нацији и бити неутрални у украјинско-руском сукобу (јер у том случају, и једни и други су браћа која нас подржавају, и ми не би смо заузимали било чију страну). Међутим, ствари нису тако просте. Украјиснки „националисти“, острашћени су у својој русофобији до те мере да сарађују са највећим непријтељима Европе у борби против руског народа. Појединачне и периодичне изјаве припадника „Десног сектора“, како они наводно не мрзе Русе, неозбиљне су спрам конгломерата потпуно отворене антируске хистерије која долази од стране овог покрета.

Рећи ће неки који се не слажу са нама, да треба подржати „Десни сектор“, јер његови припадници подржавају Србе (што се односи само на прошлост, јер општим и очекиваним сврставањем Срба на страну Русије још поводом ситуације са Кримом, развејана је несумњиво било каква симпатија према Србији код оних украјинских „националиста“ који су је имали). Уосталом, зар нису и разноразни левичари широм света константно подржавали србски народ против Америке? Значи ли то да Срби требају да симпатишу и комунизам? Уосталом, много већу и обимнију подршку, србски народ добија од руских родољуба из Новорусије, који србски народ подржавају и против ислама али и против усташко-ватиканског окупатора западних србских земаља, док је „Десни сектор“, као уосталом и читава средњоевропска прокатоличка десница, по питању хрватско-србског сукоба неутралан (тако је било до сада, јер од сазнања за србску подршку Русији, готово је извесно да је „Десни сектор“ са неутралне потпуно прешао на про-усташку позицију). Наиме, треба увек имати на уму и ту чињеницу да су унијатство и расколништво „Десног сектора“ – прокатолички и суштински антиправославни чинилац.

Али најважнија ствар због које србски родољуби морају бити и јесу против „Десног сектора“, јесте чињеница да руско-украјински сукоб није обичан регионални сукоб већ део великог мистичног сукоба добра и зла. Сукоба који је есхатолошки почео пре времена, а окончаће се апокалипсом. Сукоба синова Светлости са синовима Мрака. Русија је саздана и предодређена да буде империја – Света Русија, која је чувар Божијег закона на земљи и пријемник Христове светлости. Насупрот њој стоје силе антихриста које му утиру пут, а које су у модерном времену огољеније него икад. НАТО, САД, ЕУ, политички мондијализам, екуменизам, либерализам – све су то пипци ове антихристовске силе. И „Десни сектор“ се са једног погрешног пута (национализма који је добрим делом заснован на лажним унијатско-комунистичким тезама) сада потпуно сврстао на страну чистог и исконског зла, оличеног у силама које владају данашњим Западом.

Путин и Новорусија

Подршка Путину, како рекосмо, стиже са разних страна, од националиста и антиглобалиста широм Европе и света, и од разних тзв. евроскептика, те стога тактички приступ (или боље рећи шаховски потези) Путина, који сам не жели да буде директно увучен у рат високог интензитета у Украјини, могу се разумети као настојање да се не наседне на кукавичје јаје непријатеља у виду увлачења војске РФ у сукоб великих размера који би проузроковао огроман број цивилних жртава и као такав био велики пропагандни ударац имиџу Путинове Русије. А то је битно, јер после много година Русија успева да у глобалној равни парира атлантизму те да у све већој мери бива препознавана широм слободољубивог света (а све више и на самом Западу) као носилац нове цивилизацијске алтернативе трулом мондијалистичком моделу.

Ипак, ако се таквим побудама може правдати ненаседање на злочиначку провокацију у Одеси, која је удаљенија од Донбаса и у којој има и пуно антируског расположења, никаквим разлозима и никаквим причама о „шестој колони“ не може се оправдати дипломатска, политичка и војна индиферентност власти РФ спрам актуелног таласа злочина против народа Новорусије. Јер док званична Москва ужива у победама руских хокејаша, плодовима Олимпијаде или резултатима Економског форума у Петровграду, руски народ крвари у Новорусији! Новој словенској држави, непризнатој до данас, чак и од стране Русије.

Такав однос Путиновог режима може се објаснити већ образложеним начином његовог калкулантског функционисања. Како год, такво нечињење равно је злочину над руским становништвом Новорусије, чија је народна милиција иако духовно супериорна у односу на непријатеља, технички и материјално ипак инфериорна у односу на украјинску армију којом руководи кијевска хунта и НАТО, стога јој је помоћ насушно потребна. Јер чак и ако се свест у Москви промени, те војска РФ накнадно реагује (што прижељкујемо), ништа неће моћи да уклони одговорност Кремља за досадашње масовне жртве народа Новорусије. Ипак, надамо се и верујемо да ће на овај или онај начин, уз помоћ Божију, Федеративна Држава Новорусија као актуелни бастион православне државности, и као симбол слободарске и националне идеје у Европи, одолети свим душманским налетима и опстати, за почетак као самостална држава и темељ за сутрашњу велику и истински моћну руску империју.

С нами Бог!