О Цркви и нацији

01. јула 2020. / Коментар

Да ли треба мењати име Србској Цркви? Да ли је национализам темељ црквеног идентитета? 

Наравно да национализам није темељ црквеног идентитета. Темељи црквеног идентитета су истинита вера, животно исповедништво верних које се на таквој вери темељи, и благодат Духа Светог. Али то не значи да нација и национализам немају своје место у православном хришћанству.

Ово питање постало је актуелно услед недавне изјаве ректора Цетињске богословије протојереја-ставрофора оца Гојка Перовића поводом националног префикса у називу помесних Цркви. 

Као што смо већ раније истакли, ми не подржавамо теорију постојања самобитне црногорске нације какву пласира отац Гојко Перовић, који не спори да су Срби из Црне Горе и „национални Црногорци“ исти народ, али поштује и признаје слободу избора између ова два изјашњавања, што је свакако штетан став без утемељења у историји и логици. Отац Гојко је без икакве сумње харизматичан и добар беседник, који се иначе изјашњава као Србин, те верујемо да је његова поменута теорија, ствар тактичког приступа са циљем да се у окриљу Митрополије црногорско-приморске задржи и мноштво оних који се изјашњавају по националности као Црногорци. Разумемо у потпуности такав циљ као оправдан, али верујемо и сматрамо да је тактике ради а зарад остварења таквог циља, сасвим довољно местимично непотенцирање србског карактера Митрополије, а да је пласирање било какве неистините теорије, сувишно, штетно и неоправдано. Исто тако, надамо се да непримерена изјава оца Гојка о називу Србске Цркве, није плод тежње да се оваква промена заиста спроведе, већ да је и овде реч о претераном тактизирању и претераном снисхођењу „националним Црногорцима“ који припадају Митрополији. Међутим, ми сматрамо да тактизирање има смисла само ако постоје јасне границе које се не смеју прећи, и сматрамо да прелазак такве границе представља сваки вид признавања измишљене „црногорске нације" - те злокобне комунистичке творевине. 

Ово питање (назива СПЦ) се актуелизовало и протекле године, због најаве промене назива Србске Православне Цркве, где је изнет предлог да се њеном називу дода наставак - Пећка патријаршија. Како би се пренебегле сумње да је ту реч о покушају постепеног уклањања србске националне одреднице, боље је постојећи назив не дирати. 

Но, вратимо се насловном питању. Као што рекосмо, национализам није и не може бити темељ црквеног идентитета али национализам јесте један од темеља аутокефалности помесних Цркви, почев од генијалног дела - Светог Саве који је пре више од осам векова образовао србску националну помесну Цркву, назвавши је Србском архиепископијом. Она представља црквени израз србског обичајног израза хришћанске вере, а у духу теологије Педесетнице, где су Свети апостоли благодаћу Духа Светог, почели да говоре различитим језицима, што представља свјеврстан темељ црквеног јединства у различитости народних обичајних израза вере. Такво дело Светог Саве (националну помесну Цркву), Свети владика Николај назвао је генијалним делом, којим је уз народну државу створена и прва народна (национална) установа, чиме је створен србски национализам и ударен темељ србској култури.

У истом духу, у својој видовданској беседи 1939 године, владика Николај је истакао:

„Сваки жупан србски ценио је и мерио, да ли је боље да свој народ покори власти византијској или римској. Свети Сава је изумео трећу власт, ни византијску ни римску. То је власт слободне националне цркве. Та трећа власт, која није туђинска ни интернационална, пресекла је вековно колебање наших жупана између Византије и Рима, и трасирала је један савршени историјски пут којим Срби и данас ходе. Ако Срби бројно не спадају у велике народе, њихов живот и њихова историја представљају једно филигран дело од неисказане хармоније и красоте. За то имамо да благодаримо своме духовном родоначелнику и оцу светитељу Сави, који није дозволио да ни страни књаз ни страни папа управља животном судбом србског народа, него је установио трећу власт – националну, и за државу и за цркву."

 То своје генијално дело, Свети Сава је правно уобличио кроз зборник - Законоправило, које представља утемељење симфоније србске народне Цркве и србске народне државе. Тај узвишени чин Светог Саве, био је својеврстан национал-револуционарни чин, што се огледа и у оптужби ондашњег архиепископа Охридског - Хомантијана, како је Светог Саву „заробила љубав према отачаству". Откуд таква оптужба од стране овог византијског јерарха?Свети Сава је заиста унео нешто ново, сагласно новим околностима. Наиме, и данас противници национализма у Цркви, често цитирају Светог апостола Павла када пише да „више немa ни Јудеја ни Јелина, нема више роба ни слободног, нема више мушког ни женског, јер сте сви ви један (човек) у Христу Исусу" (Гал. 3,29). Међутим ни у једном светоотачком тумачењу ових

речи, не стоји да је реч о негацији народности или пола, већ је реч о томе да наведене разлике нису и не могу бити препрека за јединство у Христу. Доказ да је Свети ап. Павле и те како био родољуб јесте његова посланица Римљанима у којој пише: 

 „Јер бих желео да ја сам будем одлучен од Христа за браћу своју, сроднике моје по тијелу" (Рим. 9.3). Такође, да је родољубље дубоко хришћанска категорија („школа за широко хришћанско човекољубље", како би рекао Св. владика Николај) знамо и на основу саме чињенице да Нови Завет  Господа нашег Исуса Христа, почиње родословом те да је љубав према оцу и мајци Божија заповест, а из „љубави према оцу" природно происходи и отачаствољубље.

Црква Христова је од најранијег периода организована територијално, и развојем митрополитанског, а касније и надмитрополитанског (дијацезанског) и патријарашког система црквеног живота, Црква се и даље организује чисто територијално (Римска, Цариградска, Антиохијска, Јерусалимска...), све док се у средњем веку није искристалисало низ народа који су већ вековима у целини или у свом претежном делу крштени, те су и створили особени национални израз хришћанске вере. Господ наш Исус Христос је и рекао својим ученицима да иду и крсте све народе (Мт. 28.19), чиме је је сваки народ позван да ступи у Цркву, те се прихватањем таквог позива, заснива завет конкретног народа са Богом. Дакле, и у јеванђелској перспекткви, народи су признате категорије, јер они су најмање јединице чији је покрет релевантан у људској историји, како то запажа Димитрије Љотић.

Стога, Савин чин из 1219. године, који је заснован на наведеним чињеницама, јесте чин генијалан и национал-револуционаран, али и дубоко хришћански, органски и јеванђелски. Тиме је створен образац који се као такав ширио православном васељеном. Такође, канонски принцип да у једној држави може бити присутна само једна аутокефална Црква, губи на актуелности са настанком дијаспора православних народа. Наиме, потпуно је логично, природно и нормално да паства прославља Господа на свом језику и да има епископе и свештенике из свог народа. Национална помесна аутокефалија је само црквено-организациони израз таквих принципа, које описно изражава - управо национална одредница у њеном називу. 

И почев од средњевековних времена па до данас, нема ни једног светитеља, ни србског ни руског, нити светитеља других православних народа, који је било када истакао било какав приговор против националног префикса у називу помесних Цркви. Од средњег века ми имамо наше Србљаке у којима су сабране службе и житија канонизованих Срба и Србкиња. 

Даље, ни светитељи који по народности не припадају оним народима који су претежно (или уопште) и традиционално православни, попут Светог Серафима Платинског, нису никакав проблем видели у таквом националном префиксу. Јерес етнофилезизма у основи подразумева стављање нације изнад Цркве, и не може се ова јерес никако поистоветити са хришћанским национализмом, но о тој јереси, нешто касније. 

Значајна чињеница је и то што је друга недеља по Педесетници, посвећена у Србској Цркви - Сабору Срба светитеља, као што је иста недеља код Руса посвећена Сабору Руса Светитеља итд. Ови празници имају и своје посебне датуме у црквеном календару. Дакле, православни хришћански национализам, уткан је у Свето предање и богослужбени поредак Цркве. И то што ми Срби имамо Бадњак и Крсну Славу, што Бога славимо на нашем  (црквенословенском и србском) језику, што певамо о Небеској Србији и призивамо Свету Србију, што су код нас Видовдан, Савиндан итд. - „црвена слова", а код других православних народа нису, то ни у чему не ремети јединство Цркве. Јединство у вери, предању, Божанским догматима и канонима. Не само да не ремети, него је сваком србском православном родољубу драго када види да и други православни народи негују свој народни обичајни израз вере. Јер сви смо гране на истом стаблу, које је лепше и раскошније баш и због овакве разноликости. Таква разноликост ни у чему не нарушава саборни карактер Цркве, јер су све помесне Цркве - органски део једне, свете саборне и апостолске Цркве. Наиме, као што је указивао Небојша Крстић, хришћанин није поникао у некаквом свемирском броду, већ у конкретној заједници, у којој се обликовао као хришћанин на грани обичајног израза хришћанске вере у свом народу. Као лист на тој грани, он је део стабла хришћанске васељене. То је органска структура хришћанског идентитета личности, када говоримо о припадницима традиционално хришћанских (православних) народа. Човек је дакле, биће заједнице (како то формулише Аристотел), и по правилу у заједници треба да се потврди као боголика личност, те да кроз служење Богу и ближњем, својим земаљским житијем, задобије небеско битије. Како запажа Иван Иљин, сама хришћанска култура се формира управо као национална култура, јер за културну делатност заједнице потребно је општење између њених припадника, и њихова узајамна упућеност једних на друге. На тај начин сваки крштени народ оваплоћује свој хришћански стваралачки акт, и сви такви акти, скупно и у корелацији, јесу чиниоци општехришћанске културе. 

Такође, саборност није некаква уравниловка већ органски спој. Како каже и знаменити духовник о. Рафаил Карелин: „Област религије је област духа. Област културе, научног, уметничког стваралаштва, етичких обичаја итд. је област душе. Ми (православни хришћани разних народа) смо на нивоу духа јединствени, на нивоу душе постоје особености које представљају лице етноса, али не ометају јединство хришћанске вере и љубави." 

И заиста, тај национални префикс јесте - формулација националног обичајног израза вере, односно националног стила и искуства прослављања Бога и Божијих угодника. 

Стога, већ само потезање  питања промене назива помесних Цркви, јесте „забадање трња у здраву ногу", и тек би у случају промена назива настали проблеми и смутње. Ако је некоме препрека да буде у Цркви то што има назив „Србска Православна Црква", такав и нема хришћански дух. Ако је циљ - удовољити творцима и следбеницима лажних идентитета, тек то није хришћански пут. 

Наш србски обичајни израз православне вере са акцентом на његове философско-идејне основе, тридесетих година ХХ века, прота Димитрије Најдановић (један од старешина Православне народне хришћанске заједнице и један од старешина покрета Збор) назвао је -  „светосавље". Ову кованицу усвојили су и Свети владика Николај и Свети Јустин Ћелијски као и низ србских православних интелектуалаца у међуратном времену, те је она постала препознатљив знамен истинске србске идеје насупрот надирућем материјализму, агресивној атеизацији али и секуларизацији србског национализма. 

Управо један од горких плодова секуларизације србског национализма и покушаја  секуларизације светосавља, јесте и погрешно третирање Цркве као институције чији је примарни циљ - друштвено-културни ангажман. Дакле, проблем постоји, али то нема везе са називом помесне Цркве. На пример, Цариградска патријаршија уопште нема национални префикс у свом називу, а етнофилетизам (јелински) је у њеним редовима био изражен и у прошлости и данас. И ништа мање него код Бугара, чији црквени раскол у претпрошлом веку и јесте био повод за формулацију појма „етнифилетизам". Наиме, препознавши искључиво национални принцип и политичке разлоге настанка Бугарског егзархата, на Сабору Источних патријархата и Кипарске архиепископије 1872. године осуђен је етнофилетизам као јерес. Дакле, ова јерес подразумева третирања Цркве као институције чији је примарни циљ - друштвено-културни ангажман, а у конкретном  случају Бугарске ехзарјије, отишло се још даље - у шовинистичку мегаломанију и третирање Цркве као оруђе за националну асимилацију. 

Овакве болесне идеје немају наравно никакве везе са здравим јеванђелским национализмом. 

Има код Срба данас много погрешних схватања и замена главног за споредно (замене Творца за творевину). Уопште, било какво пребивање у Србској Цркви без свести да је суштински и основни национални интерес - православна духовна обнова народа: покајање, преумљење, литургијски живот и причешће Светим тајнама Христовим, јесте неразумевање црквености. То је дакле друга крајност, а решење је наравно у царском (средњем) путу.

Наиме, Србска Црква, уз своју примарну духовну улогу (коју има као саставни део васељенске Цркве), за србски народ има и посебну вековну политичку улогу, која је трн у оку свим србским непријатељима. Данас (и не само данас) када нема јединствене и истински националне србске државе, посебно је битна чињеница да структура епархијске организације СПЦ, игнорише злокобне авнојевске границе, те скуп њених отаџбинских епархија заиста јесте чувар духа јединства србских земаља. Јединства духовног, јединства око Светог Причешћа, те јединства око светосавског и светолазаревског идеала. Јер и у повести, у тмурна времена када није било србске државе, Црква је била чувар државотворне идеје у Срба. Ту се примарна улога Цркве прожима са њеном националном улогом, јер борба за ново охристовљење Срба и спасење душа људи, и борба на културно-идентитетском плану, две су стране исте медаље. 

Самим учешћем на Светој Литургији, заједничари се са Христом, са Светима Његовим, међу којима су и наши Свети преци, и заједничари се са свим данашњим богољубовим и родољубивим Србима широм србских земаља, као и у расејању. Тако се и гради једина аутентична србска култура - светосавска култура.