О паду Арцаха

01. октобра 2023. / Коментар

Јерменски народ Арцаха проживљава последњих дана судбину Срба из Крајине, Косова и Метохије, или делова Босне и Херцеговине из којих су Срби протерани. Више од стотину хиљада људи је протерано, а азербејџанска војска убија цивиле, пљачка домове, руши и вандализује јерменске националне споменике и хришћанске цркве и светиње. Најновији сукоби између Азера и Јермена око спорне територије која историјски припада Јерменима представља наставак сукоба из 2020. године које је Азербејџан започео, и у војној акцији вратио већи део територија који је Јерменија држала под контролом након победе у рату за Арцах (Нагорно-Карабах) од 1988. до 1994. године. Први рат за Арцах почео је у току распада СССР-а, када је Азербејџан прогласио независност, а Јермени из Арцаха, до тада аутономне области у саставу ССР Азербејџан, нису желели да буду део већински муслиманске и туркијске државе, те су 1991. године прогласили своју Републику Арцах, која иначе није спојена са Јерменијом. У рату који је уследио између Јермена и Азера, јерменска војска освојила је Арцах, али и територију некадашње аутономне области Црвени Курдистан која се налазила уз границу са Јерменијом, а у којој су живели етнички Азери у већини, и тако спојила Арцах са територијом Јерменије. Дошло је до жртава са обе стране и прогона становништва, али у геополитичким околностима тих година, Јермени су се боље снашли и извојевали важну победу. Ипак, док је у годинама које су долазиле Јерменија стагнирала економски, демографски и војно, Азербејџан се убрзано развијао захваљујући великим резервама нафте и природног гаса, а дипломатски се везао за Турску и Израел. Јерменија је ушла у ОДКБ, ослањала се на Русију као свог природног савезника, међутим, пре свега због веома јаке и утицајне јерменске дијаспоре у САД, покушала је да балансира и да се приближи атлантистичко-ционистичком блоку. Приближавање Јерменије НАТО пакту почиње од доласка на власт актуелног премијера Никола Пашињана, који је на премијерско место је дошао ,,обојеном револуцијом" 2018. године када је са власти сменио дотадашњег премијера Сержа Саргсијана који је одржавао добре односе са Русијом. Пашињан, који је иначе близак зликовцу Џорџу Сорошу, имао је кључну улогу у поразу јерменских снага 2020. године, као и сада, када је Арцах остављен на цедилу, без помоћи своје матице. Овај крајње антипатични и неспособни атлантиста (Пашињан), остаће упамћен као симбол јерменских пораза. Док је Азербејџан наоружавао војску и спремао се деценијама за освајање Арцаха (Нагорно-Карабаха), Јерменија готово да није радила ништа, ослањала се на дипломатску помоћ Русије, а од доласка Пашињана на власт, ни на то. Јерменске снаге су 2020. године тешко поражене због техничке инфериорности у односу на противника, а у најновијем сукобу, Јерменија није ни послала своју војску да интервенише. Морамо да напоменемо и чињеницу да је Русија и 2020. године, као и сада, ћутала на азербејџанске акције, и скрштених руку посматрала убијање и протеривање Јермена. По споразуму из 2020. године, у Арцаху се налазио мировни контигент руске војске, који је требао да одржава мир. Мир је нарушио Азербејџан, а оружане снаге Азербејџана су чак и убиле 8 руских мировњака, али ни то није натерало Руску Федерацију да интервенише. Разлог за овако држање, донекле лежи у односу јерменске владе према Руској Федерацији, али нема никаквог оправдања за власти РФ што нису испуниле своју обавезу да интервенишу и спрече нови погром Јермена. Такође, Јерменија је и поред кокетирања са САД и ЕУ, и даље члан ОДКБ, те је званично савезник РФ, чиме је кривица власти РФ још и већа. Грех је учињен и спрам чисто руског националног интереса, јер геополитички интерес Русије јесте да спречи исламско-туранистичку агресију на хришћане, да Турску и Азербејџан задржи одвојене, и да смањи турски утицај на Кавказу, а самим тим и да очува и ојача свој положај. Неки ће можда рећи како РФ не може сада да се бави тиме због актуелног рата који води.

Али јасно је да то није препрека, тим пре што је РФ требала да реагује још 2020. године, када је Азербејџан заправо извео напад највећег обима. Тако да кривицу за пад Арцаха под азербејџанску власт, а тиме и под шири туранистички утицај, а преко Турске која је члан НАТО пакта, и НАТО утицај, сноси без икакве дилеме и Руска Федерација. Како то да је Арцах био важан Совјетима и русијанским либералима на челу са Јељцином, а није важан Путину? На ово питање тешко је одговорити. Да ли је Јерменија принета на жртву ,,Eвроазији", односно русијанском протуранизму и исламофилији? То уопште није искључено, јер је из много примера константовано, да власти РФ не воде рачуна о руском националном и геополитичком интересу. 

У сукобу између Јермена и Азера постоји још један играч, а то је Израел. Израел је у међувремену изградио добре односе са Азербејџаном. Наиме, Израел 40% својих потреба за нафтом обезбеђује од Азербејџана, а заузврат Азербејџану даје савремено оружје. Позадина зближавања Израела и Азербејџана је Иран, јер Израел наостоји да дестабилизује Иран преко Азера, којих је више у Ирану него у Азербејџану, и азерског национализма, с обзиром да Иран подржава Јерменију, и да је велики непријатељ Израела. Такође Азербејџан би био повољна геостратешка тачка за неки будући напад Израела на Иран, тако да лукаво приближавање Израела Азербејџану има своје упориште у неким будућим акцијама које ће Израел настојати да изврши против свог највећег непријатеља на простору Блиског и Средњег истока. Што се тиче Турске, приметна је неоосманистичка или туранистичка офанзива од доласка Реџепа Тајипа Ердогана на власт, Ердоган интензивно наоружава турску војску, а у дипломатском погледу повезује се са туранским државама, које су махом део руског геополитичког утицаја. Од свих туранских држава, најбоље односе имају Турска и Азербејџан, чак и као званично гесло, Ердоган користи паролу ,,један народ, две државе", сведочећи тиме своју геополитичку позицију и однос према Азербејџану. У том контексту, морамо се сетити и масовног злочина над Јерменима који су починили Турци на простору Мале Азије у току Првог светског рата, када је убијено између 800 000 и 1 500 000 припадника јерменског народа, тако да овај сукоб за Јермене има још дубљу димензију, с обзиром на то да се данашњи Азери потпуно идентификују са Турцима. Геноцид који су спровели Турци пореметио је демографску слику на простору Мале Азије, и у оним деловима данашње Турске где су Јермени били огромна већина, данас их нема. У данашњој Турској  налази се и света планина Арарат (Јермени је називају Масис), која се налази на грбу Јерменије, а на коју се насукала Нојева барка (Постање 8:4). Јерменија је заслугом Светог Григорија Просветитеља и Светог краља Тиридата, постала држава која је прва у историји усвојила хришћанство као државну веру. Јермени су вековима били тврђава хришћанства међу муслиманским народима и царствима, међу Турцима, Татарима, Персијанцима. Иaко дохалкидинци (мијафизити), Јермени су културно блиски Православљу, а уз Русе и Грузине представљају гарант опстанка хришћанства на Кавказу које је угрожено све агресивнијим наступањем исламизма и туранизма. Због свега тога,  ми подржавамо Јермене, иако су данашњи Јермени и сами у знатној мери криви за свој пораз, и за издајничку проамеричку власт коју и даље имају. Ми се солидаришемо са оним Јерменима који знају да сервилност према НАТО-у и русофобија нису прави јерменски пут. Верујемо да њихова срца неће напустити храброст у борби, и вера и нада у коначну победу. И верујемо да ће уз Божију помоћ васкрснути јерменски Арцах, баш као што верујемо да ће васкрснути и србско Косово!

Арцах је Јерменија,
Косово је Србија!