О тужној мајској седмици

23. маја 2016. / Коментар

Протекла седмица била је тужна за србски народ, иако нажалост већина Срба тога уопште није свесна. Наша отаџбина изгубили је двојицу истинских великана – кнеза Александра Карађорђевића и др Жарка Видовића. Кнез Александар је рођен 1924. године у Вајтлоџу (Велика Британија), али је детињство и младост провео у отаџбини. Био је најстарији син кнеза-намесника Павла Карађорђевића и кнегиње Олге. Након несрећног преврата 27. марта 1941, са ужом породицом је морао отићи у изгнанство. У отаџбину се вратио 1990. године и отада је својим држањем, залагањима и целокупним својим односом према србском народу сведочио да је достојан потомак бесмртног вожда Карађорђа. Нажалост, био је један од ретких чланова династије Карађорђевић који је био поборник православног монархизма, односно истинског и Богом благословеног Самодржавља.

Што се тиче другог великог Србина чије је племенито срце престало да куца, др Жарка Видовића, можемо слободно рећи да је био наш највећи историчар цивилизације. Његовом смрћу изгубили смо и једног од највећих србских православних мислилаца. Жарко Видовић је рођен 1921. године у Тешњу код Добоја и као младић прошао је голготу усташког логора смрти у Јасеновцу, а затим и радних логора у Немачкој и Норвешкој. Али, да ту не буде крај његових мука постарала се послератна комунистичка власт у Србији. По повратку у отаџбину 1945. био је ухапшен и утамничен до 1947, када је пуштен на слободу пошто му није утврђена никаква кривица. Због политичких притисака, 1961. године био је принуђен да напусти Сарајевски универзитет и да се пресели у Загреб, где је на тамошњем Свеучилишту као редовни професор предавао историју цивилизације. Међутим, због јавно израженог отпора хрватском шовинизму и србофобији био је отпуштен и прогнан из Загреба. Запослио се касније у београдском Институту за књижевност и уметност, а предавао је и на Богословском факултету Светог Василија Острошког у Фочи и на Академији СПЦ за уметности и консревацију. Остаће упамћене и његове јавне полемике са марксистима, које је у Београду почетком 80-их водио уз тадашње јеромонахе Амфилохија Радовића и Атанасија Јевтића. Проф. др Жарко Видовић био је носилац високог признања наше Свете Цркве, ордена Светог Саве. Оставио је иза себе бројна научна и православно-философска дела, која остају као богата ризница знања и мудрости за садашње и све будуће генерације Срба.

Нажалост, осим пресељењем у Вечност двојице великих Срба, протекла седмица била је обележена и наставком овдашње партијашко-политикантске хистерије, али и једним наизглед небитним догађајем, који заправо врло речито сведочи о карактеру актуелног режима и степену деградације најважнијих државних институција. Наиме, полицајцу Александру Стојменовићу, који се јавно декларисао као хомосексуалац, уручена је награда у Скупштини града Београда. Награду је уручило једно од „геј“ удружења, које се делом финансира новцем пореских обвезника Србије, а награђени полицајац је у Министарству унутрашњих послова носилац функције „официр за везу са ЛГБТ заједницом“.

Ово је крајњи показатељ да је Вучићев режим не само усвојио идеологију хомосексуализма, већ је и такозвани „ЛГБТ“ покрет увео у најважније институције ове квази-државе. С обзиром да је такав сценарио одавно виђен на Западу, уверени смо да је, након Министарства унутрашњих послова, следећи корак њихово увођење у Министарство просвете и хомосексуализација школских програма. Ово ће се највероватније догодити за мандата владе која је тренутно у формирању, те стога позивамо све свесне и савесне родитеље да благовремено устану у одбрану своје деце од наопаких „вредности“ и накарадних учења, која ће окупатори Србије покушати да наметну кроз школски систем.

За светосавску Србију!

Подвиг и борба!