Олуја која траје

05. августа 2011. / Коментар

или КУКАВНО СРБСТВО УГАШЕНО

Ових првих дана августа, ево већ 16 година, сећамо се наших мученика пострадалих – по ко зна који пут – од хрватске руке. Тада, почетком тог кобног и толико ружног августа 1995. године, започета је хрватска акција етничког чишћења србског народа из вековног завичаја, освећеног молитвама, крвљу и знојем Предака. Злочиначке усташке умове је свака србска светиња, свако прастаро гробље и споменик, кућа и њива, а изнад свега – сваки србски човек, подсећао на то чија је Крајина. И не само то, многе од њих подсећало је све ово на њихово (не)заборављено порекло, на србске корене... Синови и унуци су успешно наставили оно што су њихови дедови и очеви, усташки кољачи, започели. И оно што је преостало од мученичког Србства, требало је протерати и уништити. Успело се то, не због некакве хрватске храбрости, што је категорија која улази у домен маште, већ због изостанка истинског србског националног вођства и издаје народа који је остављен на немилост крвожедним латинским курјацима.

Вара се свако ко мисли да је ова акција завршена тада, тог крвавог августа 1995. Она непрестано траје све до данас, у континуитету, непрекидно. Наставили су је они који су је започели, што не треба да чуди. Међутим, још ревносније су јој својом пасивношћу и заборавом допринели многи Срби, често баш они чији дедови, очеви и мајке, почивају у небројеним усташким јамама. И готово да се ништа није променило од онога дана када је пала Крајина, када се у центру србске престонице окупило једва пар стотина људи којима није било свеједно, док је већина равнодушно и незаинтересовано седела у кафанама, уз осмехе и гласну музику... Сетимо се, колико су само пута многи од Срба своју напаћену браћу и сестре, који су спас од усташке каме потражили у материнском загрљају своје Мајке Србије, дочекивали уз неразумевање, хладноћу, па чак и увреде!? И данас, после дугих 16 година, колико је ових наших страдалника и даље по избегличким центрима, заборављено и гладно – гладно изнад свега братске саосећајности и макар које топле речи? За све Србе огрезле у мазохистичком самооптуживању за сва зла овога света, а који балаве за тзв. „евро-интеграцијама“, ови наши страдалници су само колатерална штета у војним акцијама савремених хрватских „добрих суседа“ и „партнера“ владајућег режима, који за разлику од намучене Србадије, заслужују и добијају и осмехе и разумевање и извињење. Но, од србофобног Тадићевог режима, од којег нас више ништа не чуди, ни не очекујемо ишта друго до исти третман Србства као што би га пружио ма који усташки, исламистички или ционистички фактор. Тадића и његове режимлије стављамо у исту раван са усташким србомрзитељима и шиптарским терористима, и од свег срца им прижељкујемо најстрожи народни и Господњи суд.

Међутим, наш проблем и наша брига јесте србски народ који је поражавајуће огрезао у забораву, себичности и безосећајности. Јер, како је иначе могуће да, упркос свему, данашњи Срби могу да летују у новој НДХ, да „уживају“ у песмама хрватских певача, прате читаву плејаду хрватских серија и филмова, и шире круг својих хрватских пријатеља?!

Заиста је тешко поверовати шта нам се догађа! Зато смо осуђени на нове поразе, ако се нешто из корена не промени. Зато се „Олуја“ наставља, а наставили су је сами Срби. Докле ће трајати, само од нас зависи.