Петнаест година од кончине великог Драгоша Калајића

22. јул 2020. / Коментар

Данас се навршава петнаест година од кончине великог Драгоша Калајића – писца, сликара и тумача србског и аријевског хода од „праисторије ка надисторији“ и вековног „прејемства соларне традиције“ са колена на колено. Авангардно политичко гледиште из међуратног периода - о злу либерал-демократског Запада и Америке, које је у оно време међу политичарима заступао само Димитрије Љотић са својим зборашима, а које је за просечног Србина - родољуба како у међуратном периоду тако и по слому комумизма (1990. године), сматрано малтене за јерес, Калајић је такође у своје време распрострањивао међу Србима, сведочећи и ширећи истину о томе како слуге америчког зла не могу бити никакви родољуби, те да је србско биће идентитетски и геополитички везано за Русију и истинску Европу. Драгош је стога „Последњи Европљанин“ који је пророчки наговестио слом лажне Европе која онесвешћена под америчком чизмом, најездом туђинаца и „анестезијом високог стандарда“ ни данас не разуме да је србска борба 90-их била авангарда анти-исламизма и одбрана европског тла.

Драгошев живот и дело за данашње и будуће генерације младих Срба, значајни су како због ризнице мудрости, идејних, повесних и философских поставки којима обилују његови записи, тако и због саме његове појаве коју је је одликовала авангардност и господственост, као и интелектуална, етичка и идеолошка утемљеност.

Стога нам као завет великог Драгоша – србског кнеза „сунчане традиције“, у свести одзвања ова његова мисао:

„Не следи путеве акције због добитка нити одустај од путева акције због губитка: ако си веран себи, ако путпуно јеси – ти ништа не можеш више добити, нити изгубити.“