Политички Војник

31. март 2010. / Блог

Дерек ХОЛАНД

УВОД

Есеј Политички Војник је први пут објављен пре више од двадесет година, у енглеском граду Хандигдону. Изванредан пријем на који је наишао међу националистима у Енглеској наставља се, на велико изненађење аутора, до данашњег дана, међу новом генерацијом припадника Треће Позиције. Овај успех није ограничен само на Енглеску, већ је нашао свој пут до многих земаља западне и источне Европе, у којима су снаге револуцинарног национализма есеј прихватиле као својеврстан допринос традиционалистичкој идеји Живота и Борбе.

Иако је током година есеј доживео више издања, основна порука Политичког Војника остала је непромењена: а то је да нам је надасве потребан суштински заокрет у ставу према борби, према животу, према судбини; да неће и не може бити било какве озбиљније промене у правцу којим сада иду народи Европе, док се Нови Човек, способан да осмисли и оживотвори нови друштвени поредак, не појави попут дива на хоризонту. Тај нови друштвени поредак неће бити изграђен на ставкама каквог новог, апстрактног политичког манифеста, већ на истинитим и животворним принципима вечитог Божјег закона. Ако немамо искрену веру да је такав Циљ апсолутан, непроменљив и ванвремени, онда идаље пристајемо на издају – издају од стране партија и политиканата, од стране оних који раде за лажљиве медије, оних који су хипнотисани шаренилом либералне демократије.

Нови Човек, стога, није тек препрека већ, заправо, једина алтернатива сигурној издаји. Нови Човек је гласник новог друштвеног поретка, али настанак Новог Човека, у овим преломним временима наше историје, није једноставна и спонтана ствар. Превише људи погрешно мисли да могу јавно заступати наше вредности, а приватно водити живот дегенерика. При том не мислим на природну склоност човека ка греху већ на одбијање да се призна постојање Греха [у нашим животима] и на одсуство жеље да се Грех савлађује у тешкој и доживотној борби. Без ове свести о греху и контрадикторним животом између наших јавних ставова и понашања у приватности, ми идемо путем лицемерства који води ка Обмани и Издаји. Стога је Нови Човек, надасве, моралан човек, јер само такав он поседује дубоки унутрашњи мир и самопоуздање, што му омогућава да се супротставља свету, светским силама и силницима, без страха од смрти.

Било је коментара да Политички Војник позива на стварање светих ратника. И то јесте тако. Шта је спорно у том захтеву? Тачно је да су за његово испуњење неопходни огроман напор и посвећеност, али резултат је таквог труда итекако вредан, јер светац тежи циљевима који су истинити и добри, а прибегава начинима који су честити и храбри. Какав је то борбени политички активиста ако не тежи ономе што је истинито и добро, честито и храбро? Неки на то одговарају да је политика «исувише прљава» да би такав циљ био могућ. Истина је да је политички живот у нашим земљама постао гадан преко сваке мере, али ако се чврсто држимо онога што је истинито и добро, честито и храбро, могуће је издићи се изнад постојећег политичког брлога у коме се скрнави наше европско наслеђе. Уосталом, ко жели да следи или верује политичару, активисти који лаже своје саборце, вара своју жену, који циљеве подешава према сопственој похлепи и опортунизму? Због тога, Нови Човек мора да светли као сјајни светионик у бескрајном мраку: својим речима, својим делима, својим држањем.

Чистота Мисли и Акције је нарочито потребна у начину на који водимо борбу за наше вредности. Национални фронт, организација под чијим покровитељством је давне 1984. објављено прво издање Политичког Војника, нестала је у међувремену са политичког пејзажа Велике Британије јер је побркала Идеју са Средством. Идеја долази из духовног света, док Средство стварају људи, и зато се оно увећава или смањује зависно од способности да правилно изрази и оствари Идеју. Идеја остаје чиста чак и када се Средство поквари и пропадне. Истина заувек остаје истина, чак и у друштву лажова. И зато, Средство постоји једино да би служило Идеји; када оно престане да извршава тај задатак, зарад Идеје га треба одбацити.

У овом времену свеопште декаденције и дезинтеграције, више је и хитније него икада пре потребно створити Новог Човека, Политичког Војника. Истина и истинске вредности не само да нестају из вида, већ постају несхватљиве све већем броју наших сународника, а то је последица заражености света либерализмом сваке врсте. Ако Политички Војник не устане и не посведочи Истину, ако не укаже на истинске вредности, а ко ће? Каква будућност онда чека наше породице, наше народе и нашу културу?

Суочен на сваком кораку са неправдом и експлоатацијом, просечан човек обично мрмља: «А шта ја ту могу?»... Одговор је застрашујуће једноставан: БОРИ СЕ! Раскрстите већ једном са бескичмењаштвом и кукавичлуком који одликује наше доба. Развијте заставе Истине, Јунаштва и Пожртвовања. Будите Ратници и духовни Подвижници, као и ваши Преци, у чије време је ваша земља била достојна љубави и поштовања. Живите свој живот да би и други могли живети, и живите узвишено. Започните Свети Рат који ће очистити вашу душу, прочистити ваш ум и једном за свагда одагнати издајнике и кукавице из наших редова! Борите се храбро, са чврстом одлучношћу и веселим срцем – до Коначне Победе!

Аутор

ПОТРЕБА ЗА ПОЛИТИЧКИМ ВОЈНИКОМ

«Када се нација диже, спремна да се у ревности бори за своју слободу и достојанство, увек је мањина та која запали пламен те ревности.» – Освалд Шпенглер

У борби против сила Зла, које читаву планету потапају у океан Прљавштине, Покварености и Издаје, на првим се борбеним положајима налазе разни националистички покрети Европе. У Британији је дуго времена најорганизованију снагу представљао Национални фронт (НФ), али је чак и он седамдесетих година прошлог века начинио пуно кардиналних грешака у погледу тога шта је заиста неопходно за оздрављење наше земље. Предмет дискусије увек је било то: где и када треба организовати марш; да ли треба изаћи на ове или оне изборе; шта урадити да би смо поправили свој «имиџ» у јавности. Ове дискусије биле су корисне колико и расправа о томе ко ће заузети лежаљку на палуби Титаника! И мада је захваљујући тим активностима име Националног фронта постало шире познато, чињеница је да за сво утрошено време, свим утрошеним новцем и енергијом, ми нисмо успели да спречимо долазак нити једног имигранта; нисмо спречили затварање нити једне фабрике; нисмо зауставили физичко и духовно силовање наше Отаџбине.

Наш неуспех је био једноставан, али пресудан. И мада су програмске смернице, доктрине и активности важне за укупно политичко деловање, оно што нам је заправо најпотребније јесте – Нови Тип Човека који ће сваки дан живети начином живота достојним националисте, који ће бити као звезда водиља или надахнуће људима који га окружују, а који очајавају у садашњој ситуацији. Све искомпромитоване странке и истрошене организације већ деценијама нашем народу нуде разне доктирне и програме, и то са каквим резултатом? За просечног Британца, по чему се НФ разликује од других? Ако желимо да постигнемо прави успех, морамо се усредсредити на суштину ствари: нашем народу је као пример потребан неко ко живи по ономе што проповеда. Такав пример ми зовемо Политичким Војником.

Али шта уствари представља Политички Војник?

Ако погледамо у најславније периоде европске историје, лако можемо пронаћи тип људи који оличавају или изражавају дух који је нашем народу данас тако потребан. Древна Грчка је имала Спартанце, а Стари Рим своје центурионе. У средњовековној Европи било је хришћанских витезова чија је посвећеност идеалима аскетизма и јунаштва била тако позната, широм Истока и Запада, да се чак и данас «витештво» сматра најпозитивнијим личним владањем.

У претходном (двадесетом) веку најистакнутији пример политичког војинства јесте румунска Гвоздена гарда, илити Легија Светог архангела Михаила, која је основана и уобличена генијем Корнелија Кодреануа. Дух којим је овај покрет одисао био је тако снажан, тако прожимајући, да се за кратких 15 година постојања Легије он проширио по читавом народу. Доскора су се комунистичке власти у Румунији жестоко бориле да затру и саму успомену на Легионарски покрет, плашећи се његове духовне и надахњујуће моћи, која је упркос свему и данас живи и нараста. [У србским оквирима, свакако најбољи пример политичког војинства јесте ЈНП ЗБОР – покрет Димитрија В. Љотића. Припадници ЗБОР-а су 1941. године, као Србски добровољци, пожртвовано ступили у борбу за Краља и Отаџбину, а после рата из својих редова дали неке од најугледнијих националних интелектуалаца, свештеника и монаха у Србској Православној Цркви. – прим. преводиоца]

Ако пажљивије погледамо у примере које сам навео, већина читалаца ће лако уочити једну црту која им је свима заједничка: сви они су били ратници, војници. Међутим, било би потпуно погрешно мислити да је овај војнички аспект најважнији. Заједнички именитељ који, и поред очигледних разлика, све ове људе сврстава у исту категорију јесте чињеница да су сви били надахнути духовним и верским идеалом који је у потпуности одређивао њихове животе. Ништа се није могло испречити између њих и тог Идеала, и зато су били спремни да жртвују све за његову победу. Ако би им, из неког разлога, борба за тај виши Циљ била ускраћена, осећали би да њихов живот више нема исти смисао и важност. Они су били ратници јер је у њиховим грудима горео пламен, који се једино могао угасити са њиховим последњим, самртним дахом. Тај Пламен њихови непријатељи најчешће нису поседовали или га нису разумели, али су га поштовали и њега се бојали. Управо тај пламен, тај горући дух, морамо поново запалити зарад опстанка наше културе и цивилизације. Ако се покаже да jе такав задатак изван наших способности онда су узалудна сва наша материјална достигнућа, сва наука и техника; сва наша интелектуална величина показаће се савршено бескорисном, јер најважнија ствар у животу јесте сама воља за животом. Ако те воље недостаје у народу, никакви научници ни генијални изуми неће га спасити.

Задатак је Политичког Војника да вољу за животом промовише, сведочећи истинску природу живота и живећи у складу са њом, побијајући тако материјалистичка учења по којима је живот случајност и кошмар. Зарад тога, Политички Војник се мора подвргнути духовној револуцији, унутрашњем духовном преображају који ће одредити и усмеравати његов даљи живот. Када то буде постигао, Политички Војник ће бити кадар да правилно расуђује да ли његове акције доприносе Циљу. Постаће човек који не пита: «Шта ја имам од тога?» већ «Како најбоље могу да помогнем?» За таквог човека одређене речи у свом значењу садрже сам смисао живота: част, правда, вера, достојанство, поштење, скромност, саосећање, љубав.

Он неће стајати залудно док његов народ тлаче, већ ће похитати у жариште борбе за правду; он ће устати у одбрану своје части и части своје нације, које нечасни настоје да подрију. Он неће губити присебност и достојанство кроз дрогирање и злоупотребу алкохола, јер зна да ако буде поседовао и чувао своју унутарњу снагу – биће непобедив. Биће поштен у свакој ствари, великој и малој, јер борбени националиста предводи својим примером. Имаће потпуну, чврсту веру у праведност свога Циља; биће човек који ће све своје способности несебично улагати у напредак и благостање свога народа и државе, не прижељкујући никакву награду или публицитет. Остаће скроман, знајући да су његова дела ствар дужности и производ узвишеног начина живота. Ступаће у акцију ради одбране своје прелепе земље од физичког насиља, и своје националне културе од затирања. Својим саосећањем покриваће нејаке и убоге, спреман да помогне онима у невољи. Његова љубав биће чиста и постојана, надахњујућа за све који је осете.

Политички Војник је човек испуњен Вечним Идеалом, човек који ће у свакој ситуацији делати позитивно и бранити оно што је истинито, добро и праведно. Никада у историји Европе потреба за батаљонима политичких војника није била већа и животнија. Снаге наших непријатеља су немерљиве: банке, комунисти, масони, ционисти, капиталисти. Они имају новац и моћ; владају медијима; контролишући владе управљају војскама; убризгавају корозивне идеје у крвоток нација да би их ослабиле, чинећи нас безвољним и млитавим.

И шта ми чинимо да их у томе зауставимо?

По неколико хиљада патриота у свакој европској земљи – без новца, без моћи, без утицаја и без медија наклоњених нама. Ми смо Спартанци – Неколицина. Они су Персијанци – Множина. Суочени са овом ужасном реалношћу, већина наших сународника, сагледавши наше могућности, напушта бојно поље, прихватајући «неизбежно». Али истините су речи Емриса ап Ивана, велшког националног борца из XIX века, који је казао: «Неизбежно није тврђава мудрих, већ скровиште плашљивих».

Политички Војник грозну реалност види у потпуно другачијем светлу јер је истовремено идеалиста и реалиста. Идеал је циљ наше борбе, а реализам пут којим проналазимо најбољи начин за остварење тог циља. Политички Војник ће, када премери снагу оружја на обеју страна, схватити да је непријатељ надмоћнији у свему, осим у једној ствари. Тај један изузетак се односи на веру, на Идеал, који је нама дражи од самога живота и који нас чини неустрашивим и непоткупљивим. Вера која данас у људима представља само жар, политички војници морају разгорети у пламен који ће народе нагнати у борбу за националну слободу, социјалну правду и истински слободну Европу.

Политички Војник својим ставом и делима увек служи као узор, као пример својим сународницима које тренутно издаје храброст. Где год да пође, Политички Војник ће свуда подстицати другарство и одушевљење за борбу. Биће као Светлост која потискује границе Таме. Људи ће тражити његово мишљење, требаће његов савет; сабираће се око њега и улазити у борбу чвршћи од челика.

Израњавано тело европских нација сваким даном крвари све више, и такав призор само код највећег циника или неког потпуно незаинтересованог не изазива тугу и праведан гнев. Европа, која се некада могла описати као прелепа жена која свет очарава својим интелектом, својом грациозношћу и ведрином, сада лежи онесвешћена варварским ударцима које јој наносе хорде у служби Новог светског поретка. Само армија политичких војника устаје у њену заштиту. Та војска је мала а њен задатак немерљив, па ипак она се и даље бори. Она неће дозволити да наше наслеђе, култура, традиција и узвишене вредности остану у прашини, изгубљене заувек, због кукавичлука већине. Ова се војска бори за победу, али ако пораз буде пресуда Судбине, ми ћемо га дочекати у бици до последњег човека, са мачем у руци – славећи успомену на наше славне Претке.

ПУТ ДО ПОЛИТИЧКОГ ВОЈНИКА

«Марљиво приони своме циљу: да свуда и сваким својим делом или занимањем споља будеш слободан и свој господар изнутра, зависећи само од себе а не од других.» – Тома Кемпијски

Наши циљеви и средства су у сагласју, органски повезани и у пракси узајамно зависни. Пошто су патриотски циљеви у суштој супротности са циљевима Естаблишмента, и средства се такође морају разликовати. Националисти се не могу легитимно служити методама које црвени или супер-капиталисти користе у настојањима да успоставе своје страховладе, јер би то нанело неизмерну штету борбеном активисти и његовој Борби. Кодреану је, између осталог, и на овој чињеници изградио свој покрет.

Узмимо као пример тактику тероризма, коју треба разликовати од спонтаног политички мотивисаног насиља или од нужне ликвидације. Тероризам је потпуно стран националистичкој традицији, јер је његов теоретски и практичан циљ да убиствима недужних унесе страх у обичан народ. Ми одбацујемо такве методе јер настојимо да придобијемо подршку народа у борби за његов бољитак, а такву подршку не могу да траже они који народу наносе зло. Ако тврдимо да волимо свој народ и његову културу, какву би онда улогу у нашој политици могло имати изазивање страха и мржње? Ако тврдимо да је Истина најближа нашим срцима, да ли би онда могли да у својим активностима лажемо и варамо, не скрнавећи при том саму Истину за чију се одбрану и победу наводно боримо? Нека нико не каже да такво понашање и такве методе могу бити у корист Националне Револуције и да ће након ње све бити другачије. Човек који се не држи својих принципа онда када је нејак и када нема шта да изгуби, неће бити способан да се тих принципа држи ни када буде стекао моћ и када може да изгуби све. На муци се познају јунаци, каже народна пословица, и то – као националисти – морамо вазда имати на уму. Путеви којима иду наши противници воде до настанка слугерањских држава као што су САД или некада СССР. Ми бирамо другачији пут, јер тежимо држави која је слободна и изграђена по начелима револуционарног национализма.

То свакако не значи да у својим акцијама не можемо бити дискретни или домишљати – баш напротив. Најлакше би било напустити наше принципе и вредности под изговором да околности то намећу. Међутим, довољно је само једном начинити компромис и већ смо на стрмој падини која води у Издају. Неопходна је снага карактера, морална чврстина и издржљивост, да би се одупрли непријатељу који нам сугерише «лакши» пут. Стога наш пут није нимало лак. Он је напоран, аскетски, натопљен крвљу, знојем и сузама. Али ако са тог пута скренемо, тога дана ћемо се одрећи револуционарног национализма.

У прошлости се постојање ратничке елите подразумевало и схватало као део свакодневног живота, али данас, у најбољем случају, оно представља романтично сећање. Стога морамо схватити да се од људи као што сте ви – читаоци ове брошуре – очекује да буду политички војници и предводе борбу. Неки од вас ће се подсмехнути оваквој идеји. Неке ће таква идеја уплашити. А неки од вас ће признати да тавке улоге нису достојни. Па ипак, Божија промисао или Судбина изабрала је да се ви и ја морамо прихватити тог страховитог задатка. Наши Преци су много пута били у сличној ситуацији и зато ће нас дух, који нас са њима повезује, терати напред. Испуњени тим духом ми ћемо уздигнути заставу Слободе и пркосити свима који се у својој глупости усуђују да провоцирају гнев ове нације.

А ако одбијате да будете ратници, на кога наш народ онда може да рачуна? На оне «надуване» или оне у «бесним» колима? На оне који стварност траже у научној фантастици или у хероину? На оне који пуно причају али којима је тешко да одвоје који динар или пар сати за неку активност? На лажне патриоте, буржујске лењивце, којима су уста пуна родољубља али нису спремни да «угрозе» свој «углед» који уживају код комшија и пријатеља? Никоме није стало до борбе, али дужност зове. Они који своју дужност не прихватају су напросто кукавице. Политички Војник свога непријатеља поштује, а издајника и дезертера – презире. Да ли ћете моћи да погледате у очи своју децу, сутра када им одузму основна, рођењем стечена права? Да ли ћете моћи да им кажете да сте учинили све што сте могли?

Ако претпоставимо да поседујете потребну храброст и искуство, како ћете постати националиста-револуционар? Два политичка војника не могу бити иста, иако по природи ствари имају много тога заједничког. Разлика међу њима потиче од њихових личних врлина и слабости. Али та разлика не мора да представља проблем, ако је окренемо у своју корист, јер свака ефикасна армија се састоји од различитих типова људи. Па ипак, команданти без војника су бескорисни исто колико и војници без команданата. Неки од вас ће се доказати као вође, други као ратници, али свакоме од вас припада важна улога у нашој националној борби.

Пут до Политичког Војника, његов настанак, подразумева крст који треба понети на сопственим леђима. Подразумева бреме које треба носити кроз муку и борбу, да би смо временом стекли потребне врлине. Они који теже физичкој кондицији добро знају да се она не стиче лако већ захтева мукотрпан рад и упорност. По овом универзалном правилу, ни «фотељаши» и умишљене вође не могу постати политички војници.

Развојни пут Политичког Војника је по свом редоследу једноставан и логичан. Најпре себи поставите лакше циљеве, који ће вам, када их остварите, пружити самопоуздање и вештину за озбиљније задатке. Најважније је да од самог почетка будете искрени према себи, јер ако то не можете, никада нећете бити искрени ни према саборцима. Осамите се и након периода озбиљног самопреиспитивања саставите списак својих врлина и слабости, избегавајући крајности прекомерног критицизма и самовеличања. Када то урадите, одаберите једну врлину коју даље можете развијати и унапредити, и једну своју слабост или рђаву навику коју би требало одмах да искорените. На папиру то изгледа прилично лако, али у стварности то је борба титанских размера. Биће тренутака када ћете мислити да све иде добро, а онда ћете изненада «пасти на главу», враћајући се старим навикама. Али тада не треба да одустанете или дозволите да вас неуспех обесхрабри! Ако сте пали, поновним устајањем и даљом борбом изградићете самодисциплину и стећи вољу да успете упркос свему. Само онај ко познаје тугу може истински познати срећу. Па тако, само ако познате горчину пораза бићете у стању да истински цените успех. Ако, дакле, не можете победити себе у малим стварима, показаћете се потпуно бескорисним у борби са непријатељима вере и Отаџбине. А када за коју годину ситуација постане још гора, а репресија насилна, систематска и тотална, желећете да знате да ли можете да рачунате на своје другове у борби и они ће желети да знају да ли могу рачунати на вас. Душевни мир, који то узајамно поверење производи, од изузетног је значаја.

Дозволите да вам дам неколико конкретних идеја одакле почети, али имајте у виду да су то само неки од општих примера.

Да ли често гледате телевизију? Ако гледате, скратите време које беспотребно губите излажући се непријатељској пропаганди. Време користите конструктивније, на начин који доприноси нашој национал-патриотској борби. Прочитајте књигу или часопис. Отиђите на село или се прошетајте парком и уживајте у чарима природе. Поделите који летак више или помозите дистрибуцију патриотског часописа. Организујте трибину у вашем месту, чија се тема уместо политике може тицати и локалних животних проблема.

Да ли волите да попијете три или више пива за вече? Смањите на једно или два пива; не само да ће вам остати више новца који онда можете уложити у неку патриотску активност, већ ћете поправити и своје здравље. Сем тога, ако се већ угледате на славне витезове, они нису били познати по пивском стомаку, зар не?

Ако сте пушач, најбоље је да оставите цигарете или барем ту штетну навику сведите на минимум. Пушењем само подржавате тајкуне и уништавате своје здравље. Биће тренутака када ћете морати да се крећете брзо, па ће они који то не могу, јер су уништили своја плућа, морати да плате цену!

Они који често иду на утакмице или у провод мораће да науче да правилно одреде приоритете. Наравно, свакоме од нас је понекад потребан одушак, али упамтите: ако наша нација изгуби шансу за опстанак, нећете још дуго бити у прилици да се забављате.

Ако нисте навикли да читате и учите, ту ћете навику морати да стекнете. Као што стара пословица каже: знање је моћ, и што више будете знали – бићете већа опасност за Систем. Посећујте занимљиве трибине и предавања, научите како се праве ефектни леци и плакати, научите како да се обратите људима и на најбољи начин објасните наше идеје. Стичите знања из електронике и механике, учите фолклор или се активирајте физички: вежбајте теговима или тренирајте неку борилачку вештину. Постоји милион начина да унапредите своја знања и способности, што ће вам пружити сатисфакцију, а бићете кориснији Циљу. За коју год активност да се одлучите, будите истрајни. Седећи и не радећи ништа ви чините оно чему се моралне наказе у Скупштини надају – олакшавате им њихов издјанички посао.

Ви који сте вољни да учините неопходне жртве да би сте постали политички војници, мораћете да развијете извесне врлине:
• СТРПЉЕЊЕ – зато што је за прелаз до Политичког Војника потребно време и велики труд, па се не може постићи за пар недеља или пар месеци. Рад на себи траје цео живот, ако нам је циљ Савршеност.
• СМИРЕНОСТ – јер ће под све већом државном репресијом опстати само они хладне главе, смирени и прибрани, а не паничари и непромишљени.
• САМОДИСЦИПЛИНА – зато што они који владају собом, владају и ситуацијом. Поседујте снагу која се не види, али коју могу да осете и ваши саборци и противници.
• ДУХОВИТОСТ – јер живот није бајка, али није ни вечити кошмар. Помало је и једно и друго. Ако чувате ведрину духа и развијате способност да се нашалите на свој рачун, расположење којим зрачите за непријатеља биће неподношљиво.
И певајте! Моћ смеха и песме је у томе што може да разобличи сву немоћ смрти. Смех и песма су израз снаге која нас чини непобедивим, јер нам изван смрти наши непријатељи не могу ништа. Стари Келти су ову снагу преточили у изреку која гласи: «Бори се и прихвати смрт као нужност, јер јуначка смрт је победа и ослобођење душе».

Мало је тога остало да се каже док се свако од вас суочава са пресудним избором: хоћеш ли постати раволуционарни ратник који се бори за националну слободу, или кукавица која се ропски клања Систему?

НЕКА КУКАВИЦА ПОГНЕ ГЛАВУ ОД СРАМОТЕ.

НЕКА РАТНИК ЗНА ДА ЋЕ ЗА СВОЈ САМОПРЕГОР БИТИ НАГРАЂЕН.

ЛЕГИОНАРСКА ЗАКЛЕТВА

Након погибије румунских легионара Јона Моте и Василеа Марина, на фронту Махадахонда у Шпанском грађанском рату, Корнелије Кодреану – вођа Легионарског покрета, наложио је да сви водећи чланови покрета дају следећи завет. Он може и треба да послужи као пример политичким војницима који данас воде немерљиву борбу против Новог Светског Поретка.

ЗАКЛИЊЕМО СЕ:
1. Да ћемо живети у сиромаштву, одричући се жеље за материјалним богаћењем.
2. Да ћемо живети строгим и напорним животом, остављајући сваки луксуз и комфор.
3. Да ћемо избегавати искоришћавање човека.
4. Да ћемо се непрестано жртвовати за своју земљу.
5. Да ћемо свом својом снагом бранити Легионарски покрет од свега што би га могло повести странпутицом компромиса, и од свега што би могло да снизи његове моралне стандарде.

Живела смрт!