Поводом годишњице припајања Црне Горе Србији

26. новембра 2020. / Коментар

Припајање Црне Горе Србији, које је спроведено на данашњи дан 1918. године, јесте истовремено и испуњење смисла постојања ове србске државе. Наиме, за србско националистичко становиште, неприхватљива је било каква идеја о црногорској држави (па чак и било каквој црногорској територијалној јединици) као идеалу или трајном решењу, што опет не значи да се може негирати црногорски обласни идентиет, чија је претеча србска држава Дукља Војислављевића, а који је зачет државношћу Зете Балшића и Црнојевића и остварен кроз вековно постојање Црне Горе Петровића, која је проширена на Брда и део Херцеговине. Циљ вековног постојања ове србске државе јесте да она буде искра слободе Србинове и да буде замајац стварања „Словено-србског царства“ (како је то формулисао Свети Петар Цетињски) односно чинилац обнове јединствене србске државе. Велики тумач и идеолог ове идеје – Петар II Петровић Његош, у свом Горском вијенцу, означио је опадање побожности као и нејединство србских великаша - узроцима распада Србског царства. Дакле, једна од основних порука овог генијалног србског писца, јесте призивање обнове србског јединства које се збило пре 102 године и које ће се ако Бог да, опет збити.