Природа србске земље као браник србског човека

12. март 2015. / Коментар

Као један од видова борбе за очување разноликих богатстава наше земље и њене баштине, посебно место у свести сваког коме је Србија на срцу заузима и значај очувања нашег природног окружења. Шаролики предели нетакнуте природе широм нашег Завичаја упућују на многобројна истражена и неистражена богатства које наша родна груда у себи крије. Они симболизују јединственост наших природних лепота и указују на нужност њихове заштите од уништавања и све чешће туђинске експлоатације. Наше шуме, ливаде, планине, реке и потоци неотуђиви су део наслеђа наших Старих, а о значају за умно, физичко и духовно здравље народа сведоче бројни историјски подаци да је србски народ небројено пута созерцањем лепота своје земље изнедрио снагу којом је освајао личну и народну слободу. Револуционарне идеје ослобођења већином су се јављале у Србима окруженим природним лепотама, удаљеним од огреховљености и метежа великих градова.

Природа је вековима србском народу била браник и савезник у најразличитијим ратовима. Густе шуме и планински горостаси често су нашим прецима били природни чувар и заклон од непријатеља, а оштра клима и сурови природни услови градили су у њима ратничку и подвижничку снагу. Брижљиви посматрач свега што на србској земљи расте и стари путник своје Кнежевине, а поред тога и велики родољуб, наш природњак Јосиф Панчић (17. април 1814 – 8. март 1888), у својим списима о србским шумама истакао је:

„Све до сада побројане користи од шума мало коме да нису познате. Нема тога који не увиђа да се у густом хладу шума скупља вода у изворе, потоке и речице и да од туд постају реке, ове важне, најјевтиније стазе за саобраћај и међународну трговину, да шуме задржавају силу ветрова и бујица, да шуме умеравају преке прелазне температуре, да из шума црпимо мноштво најпотребнијих за живот ствари и да најзад шуме красе крајеве где се у згодној размери према осталој рађеној и пустој земљи налазе. Али на велику једну услугу, од које су Србину шуме биле и од које опет могу бити, као да је млађи наш нараштај почео да заборавља. Неће бити с горега да вас на то подсетим. Кад је Србину догорело било, те не могаше више да трпи насиље и пакост свог угњетача, кад више не имађаше чим да зајази његову ненаситљиву грамзивост, кад му би погажена светиња цркве и дома, онда он склони себе и своју сиротињу у непроходљиве шуме. У тим се шумама зачеше прве мисли о ослобођењу Србства. О шуме се разбише небројене чете крвавих синова Мухамедових. Из шума грану данашњем Србству сунце данашње слободе. Пак да ни у шта не бројимо све друге, пређе споменуте користи од шума, ова би једина свакоме Србину морала да улије у срце чувство највеће захвалности, што су му стари шуме сачували и тиме га у стање поставили да се спасе од пропасти, која се чињаше, пре мало што више од пола века, неизбежљива. Али ова успомена ваљало би да нас и на то подсети, да смо и ми дужни да својм потомцима шуме сачувамо.“

Србија спада у природним врстама најбогатије земље Европе. Тешко је и описати лепоте свих тих Божијих творевина које се на нашој земљи срећу. Богатство птица Царске баре, кривудави ток Западне Мораве, непрегледна пространства четинарских копаоничких шума или лет белоглавог супа изнад свете задужбине Немањића – манастира Увац, у сваком посматрачу пробудили би поносна осећања дубоке љубави према лепоти нашег Завичаја.

Пошто су сложеност природних односа и њени тесно испреплетени процеси још увек у великој мери човековом оку невидљиви и неистражени, свако његово уплитање у ове токове обично има деструктиван карактер, а он, отуђен од природе, похлепан и грабљив, заборавља да је и сам једна карика тог великог ланца и да његовим уништавањем уништава и квалитет сопственог живота, као и живота својих потомака. Похлепност савременог човека и необуздано материјално богаћење појединаца довели су до готово потпуног уништења природе и њених богатстава. Поред директног уништавања, као што је сеча наших старих шума (за чије је обнављање понекада потребан и читав један век), капиталистичке мултинационалне компаније које у све већем броју господаре нашом привредом, загађују наш ваздух, воду и земљиште. Отпадне воде, штетне хемикалије, повећан салинитет земљишта, издувни гасови и фабрички полутанти, годишње уништавају станишта огромног броја најразличитијих биљних и животињских врста, доводећи до њиховог неповратног изумирања. Тешки метали који се налазе у земљишту или води, природним ланцима исхране таложе се на вишим нивоима, а њихова количина достиже свој максимум на крајњој лествици овог ланца – у последњем конзументу, што је у највећем броју случајева човек.

Услед све већег сиромаштва у које Србија данас тоне, везивно ткиво између природе и човека – србско село, сваке године умире у све већој мери. Јурећи трбухом за крухом, Срби насељавају велике градове и тако села остају опустошена. Са економског становишта, производни пољопривредни потенцијал Србије је стога све мањи и он доприноси још званичнијем колонијалном статусу наше земље, када страни лихвари оличениу крупним капиталистима, уз подршку домаћих политикантских изрода, експлоатишу и онај мали преостали број србских сељака, а увозом отровне и јефтине хране из иностранства уништавају домаће тржиште и нашу органску производњу. Такође, све веће демократско-капиталистичко израбљивање србског сељака приморава га да повећава површину свог обрадивог земљишта, услед чега се шуме и други изузетно ретки и необновљиви природни предели претварају у њиве и равнотежа се на тај начин губи, а србски сељак и његова породица и поред тога су све сиромашнији.

И без овог економског аспекта значаја природе, она ће и даље представљати један од најбитнијих елемената будућег ослобођења просечног човека, ума окованог тековинама савременог поретка. Насупрот чистоти и једноставности села налaзи се урбани хаос градова, у којима се концентрише већина савремених тековина и који стога постају епицентар погубних идеја и стилова живота који су јасно видљиви у данашњим већим насељима духовно посрнуле Србије. Већина србске деце, окружена асфалтом, блоковима зграда и заглушујућом буком саобраћаја, а омамљена технологијом и медијима, заборавља на чари детињства и невиност детиње игре коју одрастање у селима, у додиру са природом, са собом доноси. Млади Срби у градовима не осећају довољно повезаност са природом и без сеоских послова губе здрав однос према физичком раду, који је од кључног значаја за њихово умно, духовно и родољубиво васпитање. Србски сељак господар је своје земље коју тешким радом и муком обрађује и тиме гради своју државу и ослобађа је радом. А у градовима, материјална богатства господаре човеком, а он помућеног ума постаје роб разних наказних идеја, као и својих телесних прохтева.

Као што се истинским становником света може сматрати човек који је превасходно одан својој нацији и који решавањем проблема и стицањем благостања социјалне правде у својој кући – држави, осигурава и напредак читавог човечанства, тако се и заштита природе наше планете мора пре свега заснивати на заштити наших националних природних добара. Са малим изузетком, већина еколошких невладиних организација и државних органа постојећим природним катастрофама манипулише зарад личног богаћења. У исти мах, они бивају финансирани од стране крупних капиталиста из ЕУ, чије материјалистичке и технократске доктрине у највећој мери и доприносе целокупном уништавању природе на европском тлу. Њихово лицемерно позивање на „очување природних богатстава“ само је маркетиншки и политички трик, јер да се заиста на очувању природе ради колико се и прича, плодове тог рада засигурно бисмо видели и осетили. У реалности, стање је све горе. Након завршетка Другог светског рата, услед нагле индустријализације и урбанизације, уништен је огроман проценат нетакнуте природе на територији Европе, а данашњи наследници тих експлоататора само су наставили у маниру својих претходника.

Из свега можемо закључити да се, као и за све друге проблеме у којима се Србија данас налази, одговори и решења за очување наше драгоцене природе не крију у тзв. „европском законодавству“ и којекаквим интернационалним организацијама, већ у нама самима. Променом односа према природи, ударом на индивидуалистичко и материјалистичко схватање света који нас окружује и приврженошћу нашем наслеђу и његовом очувању, осигураћемо и будућим генерацијама да још дуго уживају у његовим непролазним лепотама.