Протојереј Георгије Митрофанов: Немачки напад на СССР као чинилац препорода Руске Православне Цркве

09. мај 2021. / Блог

Након септембра 1939. године, током Другог светског рата и почетка окупације западне Украјине, Белорусије, Балтика, Бесарабије и Буковине од стране Црвене армије, верска ситуација у СССР се значајно променила, због стања на овим новоприпојеним територијама. Наиме, на њима је сачувана пуна инфраструктура руског црквеног живота (3342 активне цркве, 64 активна манастира, 8 православних образовних институција), која је у остатку СССР-а већ готово у потпуности уништена. Међутим, репресија над локалним православним свештенством, започета је и овде већ у првим месецима совјетске окупације. У време напада Немачке на СССР – 22. јуна 1941. године, у овим областима још увек нису достигнуте размере прогона које су достигнуте у остатку земље.
Али прогон престаје са протеривањем совјетске власти са ових подручја. Ствари се великом брзином мењају немачким брзим напредовањем и продором у дубину територије СССР-а, јер немачки окупациони режим на територији СССР-а коју су заузеле немачке трупе, у почетку је био под контролом војне управе. Војна управа састојала се од официра Вермахта који су често саосећали са верским препородом на окупираним територијама и помагали спонтану и раширену жељу руског становништва да се обнови црквени живот.

На пример, јула 1941. године, две недеље након што су немачке трупе заузеле Смоленск, ликвидиран је атеистички музеј смоленске Успенске катедрале, а 10. августа, на дан прослављања Смоленске иконе Богородице, катедрала је враћена Руској Православној Цркви, као и поменута икона коју су дан раније, пронашли немачки војници. У катедрали је потом постављена чудесна копија ове иконе.
Такође, у јулу 1941. године, након што су немачке власти ликвидирале антирелигиозни музеј у Тројичкој катедрали Псковског Кремља, и овај древни храм је враћен Руској Православној Цркви, а 22. марта 1942. године, враћена је Цркви и чудотворна Тихвинска икона Богородице.
Укупно је отворено око 9.000 цркава на територији коју су заузеле немачке трупе током окупације. Војна управа дозволила је руском православном свештенству да предаје Божји закон у парохијским и општеобразовним школама, оснива вртиће, врши катехезе за одрасле, школује наставнике и делује мисионарски путем радија и новина. Током читавог Другог светског рата Руска Православна Црква је остала једина институција која је доследно настојала да пружи моралну и материјалну помоћ совјетским ратним заробљеницима.
Најважнију улогу у оживљавању црквеног живота на окупираним територијама имао је митрополит Сергије (Воскресенски), који је од почетка 1941, био у балтичким државама, егзарх патријаршијског намесника – митрополита Сергија (Страгородског). У јулу 1941. године, током повлачења совјетских трупа из Риге, митрополит Сергије изјавио је своју оданост немачким окупационим властима и уз њихову подршку, предводио је Руску Православну Цркву на Балтику и северозападу, уз задржавање њеног статуса унутар Московског патријархата. Једно од најзначајнијих и најуспешнијих дела митрополита Сергија била је црквена мисија у Пскову, која је за непуне три године потпуно оживела црквени живот, а који је био практично уништен од стране комуниста у Лењинградској, Новгородској и Псковској области. До почетка 1944. године, Псковска црквена мисија отворила је више од 400 парохија, у којима је служило око 200 свештеника. Неизбежно компликујући своју ситуацију, митрополит Сергије је непрестано наговарао немачке власти да подрже епархије и парохије на окупираним територијама, које су задржале јурисдикцију Московског патријархата. Покушавајући да доследно спроводи политику „сергијанског дијалога“ не више са комунистима, већ сада са немачким властима, митрополит Сергије је убијен 28. априла 1944. током путовања из Вилнуса у Каунас од диверзантске и терористичке групе официра НКВД-а.
На територији СССР-а, који није био изложен немачкој окупацији, положај Руске Православне Цркве у првој години рата остао је практично непромењен, било је отворено само 150 храмова… Политичка оданост комунистичком режиму, коју је у првој години рата показало руководство Московског патријархата, и активно прикупљање средстава у одбрамбене сврхе, допринели су неким променама у верској политици СССР-а. Јер био је потребан пропагандни одговор немачким окупационим властима… и совјетско руководство је покушало да идеолошки искористи Руску Православну Цркву. Стога, 1942. године, државна атеистичка пропаганда је нагло умањена. Крајем 1942, и почетком 1943. године, совјетске власти пристале су на произвођење нових епископа. А када је Црвена армија 1943. почела да осваја територије које је окупирао Вермахт, совјетска влада није – у већини случајева затворила цркве отворене током година окупације. Војна совјетска контраобавештајна служба, гонила је само мали број свештеника – од оног дела свештенства које је остало у својим парохијама након повлачења немачких трупа. Представници православног свештенства окупираних територија, који су у посланицама митрополита Сергија Страгородског, више пута осуђивани због сарадње са немачким окупатором, по правилу су остајали и чину и у служби.
Стаљин, Молотов и шеф 4. одељења Трећег директората НКВД-а  „за борбу против црквено-секташке контрареволуције” пуковник Георгије Карпов, састали су се 4. септембра 1943. године са митрополитима Сергијем, Алексејем и Николајем. На овом састанку Стаљин је пристао да сазове Архијерејски сабор за избор патријарха, дозволио отварање неколико богословских школа у земљи и предао бившу зграду немачке амбасаде за пребивалиште будућег патријарха.

8. септембра 1943. године одржао се Архијерејски сабор на коме је учествовало 19 епископа, од којих су многи војним авионима у Москву пребачени директно из притворских места. Избор митрополита Сергија за патријарха догодио се и без формалне процедуре гласања. Патријаршијско устоличење митрополита Сергија обављено је 12. септембра 1943. године у Богојављенској саборној цркви у присуству страних дипломата и новинара и било је праћено снимањем. За вршење државне контроле над активностима црквене хијерархије, 8. октобра 1943. године, формиран је Савет за послове Руске Православне Цркве при Савету народних комесара, на челу са пуковником Карповом.
После смрти патријарха Сергија 15. маја 1944. године, митрополит Алексеј је преузео његову функцију. Дана 31. јануара 1945. године у Москви је одржан Помесни сабор на коме је учествовало 46 епископа, 87 свештеника и 38 лаика, као и неколико источних патријарха и представника помесних Цркви. Митрополит Алексеј је отвореним гласањем изабран за патријарха…
Након рата, совјетска влада је на сваки могући начин покушавала да спречи отварање цркви на територији која није била подвргнута окупацији. 1944-45. године, совјетска влада примила је 12688 захтева за отварање 4292 цркве, али је дозволила отварање само 716. До јуна 1945. у СССР-у су биле отворене 10243 цркве. Делатност свештенства на целој територији Руске Православне Цркве и даље је била строго ограничена само на вршење црквених служби и прикупљање донација за потребе Црвене армије…

Дакле, обнова је тада прекинута. Али претходно, стављена на ивицу потпуног уништења, Руска Православна Црква током Другог светског рата, успела је не само да преживи, већ и да донекле прошири своје присуство у животу атеистичког совјетског друштва. 

(одломак из чланка протојереја Георгија Митрофанова, професора историје РПЦ на петроградској Православној духовној академији)

Извор