Будите мудри као змије...

22. август 2010. / Коментар

За Србе, житеље Рашке области, скорашњи инциденти не представљају новост. Заправо, сваки добронамерни Србин, који има очи да види и уши да чује, зна да потурице које живе на подручју на којем је настала србска држава Стефана Немање имају само један циљ – одвајање од Републике Србије и припајање Босни и Херцеговини. Отуда и исходи њихова партиципација у Армији БиХ, у чијим су редовима, током последњег рата на подручју БиХ, чинили незапамћене злочине над србским народом. Након рата и слома муслиманског сна о стварању унитарне џамахирије у срцу Европе, ови касапи су се мирно вратили у Рашку област, наставивши активно да раде на њеном одвајању од Србије и стварању тзв. „Зелене трансферзале“ која треба да балканске муслимане међусобно повеже, и приближи Турској. Прихватањем Сулејмана Угљанина, србски властодршци су, свесно или не, подржали овај вековни план балканских потурица. Да подсетимо: Угљанин је, као шеф „санџачке“ филијале странке Алије Изетбеговића, током деведесетих година због својих дела и ставова уточиште нашао ни мање ни више него у Турској.

Историја ове болести је добро позната и нема потребе да се о њој много говори. Патолошка мржња коју балканске потурице гаје према Србима, без обзира да ли се ту ради о тзв. „Бошњацима“, или пак Албанцима, свој корен има управо у чињеници да су и једни и други ислам прихватили тек након што су изгубили своју независност. Као морално слабији део нације они су, у нади да ће спасити голи живот, прихватили нову веру и њен ратоборни, нетрпељив однос према онима који „не чине Умет“. Управо отуда исламизирани Албанци су готово истребили своје хришћанске сународнике, сводећи их на мале оазе, енклаве у којима полако изумиру. Након тога, са почетком 19. века и са повлачењем ислама са балканског простора, своју активност, ови нови Албанци усмерили су на ширење исламског света. За разлику од њих, србске потурице су остале у мањини у односу на православне и управо отуда је њихова данашња борба, која за крајњи циљ има образовање јединственог исламског света, директно и најпре усмерена против Срба, јер уништењем Православног Хришћанства, (као и у случају Албанаца), отварају се врата за потврђивање нове самобитности.

Тренутно, србски народ се налази у пат позицији. На Косову је сведен на мањину, стварањем Републике Србске, исламски продор на Западу је заустављен, али су зато тај губитак балканске потурице донекле надокнадиле отимањем реалне моћи православнима у Црној Гори. На овом месту, право је питање: шта сада? Да ли праведним гневом и оружаном силом одговорити на насиље или бити стрпљив, бити „мудар као змија“, а заправо играти на карту на коју муслимани Балкана непрестано играју?

Реално говорећи, могућности за војну интервенцију још увек не постоје (барем не на подручју Рашке), с обзиром на чињеницу да тамо још увек нема никавих оружаних сукоба. Ипак, надлежне државне службе, војне али пре свега полицијске, које су биле изузетно хваљене на „маестралном“ хапшењу др Радована Караџића, могле би да своју пажњу са србских националиста, које готово свакодневно хапсе или малтретирају, преусмере на муфтије, муџахиде и „обичан“ муслимански свет који, сталним претњама о отцепљењу и паљењем државних застава, директно ударају на уставни поредак Републике Србије.

Што се тиче конкретних, политичких активности усмерених на решавање овог проблема, а које по дефиницији треба да покрене и води држава, оне ће свакако изостати, с обзиром на карактер актуелних власти у Србији. Ипак, ваља сагледати, шта би се са позиција власти у Србији данас заиста могло учинити по овом питању.

Свакако не треба сумњати у то да Војска Србије има могућност да за кратко време реши овај „спор“ са потурицама у Рашкој. Са друге стране, предуслов за такву акцију јесте непрекидно извештавање домаће и светске јавности о активностима исламиста на србском југо-западу. На тај начин, са једне стране, муслиманима би се скинула маска „жртве“, а србски би народ остварио консензус по питању војне акције. На међународном плану, таквом активности, отежало би се функционисање машинерије антисрбске пропаганде, поготово ако знамо да у сваком наредном балканском сукобу никако не треба заборавити пораст руског утицаја у свету.

Ствар је, дакле, сасвим јасна: треба бити мудар као змија и пустити онима који не могу да се самодефинишу докле год има Срба, да први повуку потез, који ће за њих бити фаталан. Ипак, остаје још једно јако важно питање: да ли србске власти уопште желе да трајно реше овај проблем? Својим досадашњим поступцима, ови полтрони Запада показали су да су им педери и лезбејке важнији од сопственог народа који се дави у свом болу и сиротињи. У том случају, реално је очекивати да ће управо тај народ, остављен од оних од којих очекује помоћ, ствар узети у своје руке. И ко ће му на томе моћи замерити?