Сириза на делу
19. јул 2015. / Коментар
Суноврат вере у левичарски „патриотизам“
Када је Србска Акција после овогодишњих избора у Грчкој, објавила свој коментар изборног резултата и своје виђење Ципрасове Сиризе као победника избора, наишла је и на прегршт неодобравања. Негативне реакције долазиле су и од стране многих Срба који су наивно доживљавали Сиризу као патриотски и антиглобалистички покрет грчког националног ослобођења, чак до мере одушевљења и поистовећивања са овим наказним неокомунистичким руглом. Међутим, след догађаја је убрзо почео да их демантује, а нама да даје за право. Епилог је био предвидив и јасан већ на основу просте чињенице коју можемо парафразирати народном изреком: ивер не пада далеко од кладе.
Као што смо објаснили у поменутом чланку, не може се oчекивати супротстављање глобалној финансијској олигархији, њеном ционизму и глобализацији, од некога ко је поборник масовне имиграције и педерских права, ко је непријатељ грчког национализма а пријатељ шиптарског сепаратизма и за кога чак и постојећи статус Православља у Грчкој представља клерикализам. Јер нереална предизборна демагошка обећања (типа: „одбрусићемо Бриселу и нећемо увести мере штедње, а притом они ће само ћутати и неће предузети никакве контрамере“), и повремено „намигивање“ Русији (без икаквог конкретног потеза у правцу делатног зближавања Грчке и Русије), нису ни изблиза довољни за такав подухват.
Сириза као непријатељ грчке нацијe
Уопште, левичарско негирање или релативизовање традиције и духа, искључује базу која је неопходна за антиглобалистички државни подвиг. Уосталом, и лева и десна страна партијске демо(но)кратске папазјаније део су истог Система, имају исте господаре и истоврсну идеологију. Наиме, идеолошки однос левичарске Сиризе према основама на којима заједница почива, истоврсни су ставу десних и центристичких либерал-капиталистичких партија попут грчке Нове демократије, као перјанице претходног режима. И једни и други имају индивидуалистички и материјалистички поглед на свет који је лишен сваког духовног идеализма. Разлика између њих, дакле, и није у идеологији нити у медијско-закулисном покровитељству, већ у политичкој тактици и приступу. Она се своди на то што Сириза, за разлику од својих претходника, има снажнију социјалну демагогију и отворени секуларизам, као и отворено заговарање доласка имиграната и давања свих права истима, али суштинске разлике нема јер оба политичко-партијска спектра (и Сириза и Нова демократија) уподобљени су антивредностима глобализације и политичког мондијализма, те представљају само крпе које по потреби смењују једна другу (нова долази на место истрошене итд).
Ако најава Сиризе, која је уследила после избора, да ће омогућити добијање држављанства свим имигрантима, није никога изнендаила, могло се очекивати да ће макар по питању односа према тзв. европским кредиторима Сириза бар мало више глумити супротстављање захтевима из Брисела. Међутим, одмах по завршетку демагошке лакрдије од референдума, Ципрас и његови сарадници, започели су рад на практичном гажењу референдумске одлуке народа коју су наводно сами иницирали и подржали, те су прихватили практично све што је од њих тражио Брисел. Ипак, економска издаја грчког народа почела је још у време претходних режима, који су се по налогу ЕУ и ММФ-а несврсисходно „задуживали“ Грчку. Ти фамозни дугови, настајали су неморалним и незаконитим путем, тако што су издајнички политичари убачени као кукавичја јаја народу Грчке, да би прихватали антинародне договоре о тенденциозним и неповољним задуживањима. Дакле, оно што су ционистички ментори из Брисела и Вашингтона наложили својим марионетама у Атини, не обавезује грчки народ. Али, упркос томе, Сиризин режим (као нова власт Грчке) признао је дуг и тиме у потпуности стао раме уз раме са издајницима из претходних режима. Затим, када га је већ признао, није попут Исланда прогласио мораторијум на тај дуг и замрзао све исплате према тзв. кредиторима (ММФ, ЕЦБ и ЕУ). Јер да је то учињено, могла је бити враћена национална валута, наметнута контрола капитала и успостављена јака веза са Русијом, Кином и земљама БРИКС. Ипак, ништа од тога није урађено.
Однос према Русији и шиптарској окупацији Косова и Метохије
Када је Ципрас у јуну посетио Русију и састао се са Путином, добио је од њега понуду за превремену отплату 5 милијарди долара грчког дуга у замену за грчко учешће у новом гасоводу и чланство у новој развојној банци БРИКС-а. Иначе, та банка би омогућила позајмице уз помоћ којих би Грчка изашла из економске кризе. Ипак, Ципрас и Варуфакис ништа од тога нису прихватили. Шта више, још на самом почетку, Сиризина власт (преко представника Грчке у Бриселу), уредно је подржала продужење ЕУ санкција према Русији за још 6 месеци. Истина, Сириза се изјаснила против повећања обима тих санкција, али саме санкције никада није довела у питање. У светлу свега тога, потпуно је апсурдно држање Кремља, који је све време Сиризу, без икаквих ваљаних основа, огртао плаштом анти-ЕУ и проруског покрета. Кажемо апсурдно, јер без обзира што на визури званичне руске политике још увек постоји упечатљив вео идеолошке конфузије, обавештајним службама Руске Федерације засигурно није непозната спрега Џорџа Сороша и Алексиса Ципраса. Ипак, изгледа да је овде очито реч о дубоким и болним остацима ментално бољшевизиране свести у Кремљу, која прећуткује или стидљиво одговара на подршку која долази из националистичких кругова у Европи, али се зато уквек снажно емотивно везује за тзв. левичарске антиглобалисте, па чак и ако је њихов антиглобализам само декларативан, без икаквог суштинског отпора глобализацији, као што је то случај код Сиризе.
Иначе, Сириза није издала своје идеје и принципе. Она је суштински остала верна комунизму који је на самом делу био и остао млађи брат либералне демократије, како је то својевремено међу првима објаснио Димитрије Љотић, јер обе идеологије, законита су деца злокобне Буржоаске револуције из 1789. године. Стога не треба да чуди што је Сириза одувек имала исте финансијере (конкретно, Ципраса и Сиризу обилно је финансијски помагао Џорџ Сорош) и медијске промотере као њени опоненти са либерал-капиталистичке стране политичког спектра. А однос према илегалним имигрантима и практична подршка шиптарским узурпаторима на србском Косову и Метохији (у виду најновијег корака Сиризиног режима у фактичком признавању лажне државе Косово), само су доказ да је комунизам увек био непријатељ европских нација (поготово православних) и покровитељ уљеза и туђинаца на хришћанском тлу.
Нација, комунизам и ЕУ
Идентитет сваке нације, па и грчке, скопчан је са њеним духовним традицијама, а само сопство нације има своје биће и своју расу. Насупрот таквом реалном и историјском концепту народа (у овом случају грчког), постоји апстрактни „грчки народ“ чији „патриотизам“ проповедају црвени жреци Сиризе. Тај имагинарни народ чине не само људи грчке крви и грчког духа, већ и имигранти из Африке и Азије, Шиптари, Турци, анархисти, педери... А сви они нису и не могу бити део грчког народа, упркос настојању Сиризе чији „патриотизам“ у ствари представља регионални интернационализам као степеник ка глобалном интернационализму зацртаном у марксистичким догмама. Зато је свака прича о „левом патриотизму“ или „патриотском“ комунизму, обична утопија. За њено уочавање и разобличавање, неопходна је правилна идеолошка поставка, све док временом и последње маске не буду пале, те она постане општевидљива.
Верујемо да ће из свих ових дешавања грчки народ извући поуку. Наравно, након истрошене крпе зване Сириза, ционистички фактор ће настојати да пронађе нову марионету као нову лажну алтернативу која ће спречити још шире окупљање национално и социјално обесправљеног грчког народа око покрета Златна зора. Видећемо да ли ће то бити Комунистичка партија Грчке или лицемери из тзв. Леве платформе, као фракције Сиризе која се наводно противи Ципрасовом споразуму са кредиторима. Кажемо лицемери, јер су они и пре избора добро знали ко је Ципрас, али су из властољубивих побуда стали иза његовог изборног политичког програма (који подразумева осатанак Грчке у капиталистичкој ЕУ), а сада се ограђују од његове политике у жељи да привуку разочаране Ципрасове гласаче. Како год, органским следом ствари, пре или касније обзнаниће се у својој пуноћи чињеница да су социјална правда и национализам нераскидиво повезани појмови који су немогући један без другога. А само кроз увиђање такве чињенице и кроз деловање у складу са њом, може се доћи до истинске слободе, како у Грчкој тако и у Србији, као и у читавој Европи и човечанству.