Слава прецима нашим!

02. јуна 2015. / Активности

Чување успомене на наше свете и славне Претке обавеза је данашњих србских нараштаја, а нарочито националних активиста, који узор и додатну инспирацију проналазе у бесмртним херојским делима наших Старих. Омладинци Србске Акције из Ниша протеклог викенда су на брду Чегар традиционално обележили годишњицу епске битке из периода Првог србског устанка, у којој је јуначки пострадао ресавски војвода Стеван Синђелић са четири хиљаде својих сабораца. Иако је у коначном исходу представљао војнички пораз, на који је требало вечито да опомињу одсечене главе чегарских јунака, узидане у Ћеле-кулу, бој на Чегру и Ћеле-кула постали су симболи србског јунаштва и вечити позив на отпор сваком завојевачу и окупатору.

Своје чегарско ходочашће, наши млади активисти започели су у манастиру Светог Јована Крститеља, код села Горњи Матејевац. Према предању, у овој светињи се, уочи боја, налазио штаб Синђелићеве војске. Затим су, након свете Литургије, посетили споменик на самом попришту битке, испод којег су и дан-данас кости наших јунака. Овде треба споменути и једно чудо милости Божије, које је нажалост мало познато: чесна глава Стевана Синђелића је благоухана! Сваки посетилац Ћеле-куле, која се налази у ширем центру Ниша, може се уверити да Синђелићева лобања, која се чува у посебној стакленој витрини, природно одише миомирисом који испуњава читаву просторију Ћеле-куле. Верујемо да је ово јасно сведочанство о томе да је Господ прославио Стевана Синђелића као једног од Својих стратилата.

У календару активности наших нишких другова, протеклог месеца било је и обележавање успомене на четничког војводу Константина Миловановића – Косту Пећанца. Омладинци Србске Акције посетили су крај у коме је овај знаменити србски јунак проживео последње месеце свог ратничког али и страдалног живота. Коста Пећанац се храброшћу истакао још као млади комита, у биткама на простору Старе Србије. Имао је свега 25 година када је на Божић 1904. добио титулу војводе. Након тога учествује у борбама у Јужној Србији (Македонији), а затим своју храброст и ратничку способност још једном доказује у Првом и Другом балканском рату. На почетку Првог светског рата, борио се као редован војник у саставу Другог пука Моравске дивизије. Након слома 1915, повлачи се са својом дивизијом преко Албаније, али се по наређењу Врховне команде септембра 1916. авионом враћа у Топлицу, где се спремао устанак против бугарског окупатора. Војвода Пећанац је пошао са задатком да преузме организацију устанка, који је требало подићи у правом тренутку. Међутим, у време кад је војвода стигао у Топлицу устанак је већ био почео под вођством Косте Војиновића-Косовца, па му се Пећанац придружује.

Марта 1917. Пећанчеви одреди ослобађају Куршумлију, а затим и Прокупље, али се пред јаком бугарском офанзивом из правца Ниша повлаче према планини Радан. Бугари чине бројна зверства над србском нејачи, те Пећанац крајем априла 1917. из освете напада Босилеград, заузима га и спаљује. Бугари предузимају још жешћу офанзиву и на најсуровији начин угушују Топлички устанак. Након пробоја Солунског фронта, Пећанац се самоиницијативно пребацује у Метохију, где је, према изјави србских команданата који су наступали на том правцу, у великој мери олакшао дејства оперативних састава. Заробио је око 14.000 непријатељских војника и 320 официра. Због својих ратних заслуга био је почаствован и од стране команданата савезничких армија.

Након Априлског рата 1941. и почетка окупације, као једини легитимни вођа србских четника, Коста Пећанац организује четничке одреде широм Србије, које у јесен 1941. ставља на располагање Влади народног спаса. Национални четници, под вођством Косте Пећанца, учествују у уништењу и изгону комунистичких банди. Али у јесен 1942, на тражење бугарских и немачких окупатора, Пећанчеви четнички одреди су најпре повучени из источне Србије, а затим и потпуно расформирани, са изузетком једног малог одреда у Сокобањи, који се налазио у личној пратњи старог и изнемоглог војводе.

Дана 17. фебруара 1944, по наређењу Драже Михаиловића, припадници његовог Делиградског корпуса на превару су ухватили војводу Пећанца у атару села Ресник, на другом километру од Сокобање ка Алексинцу. Наредних неколико месеци држали су га у заточеништву, све до маја 1944, када је дошло до продора партизана у област Сокобање и Алексинца. Обавештен о новонасталој ситуацији, Дража је наредио ликвидацију Косте Пећанца. По свему судећи, легендарни војвода је убијен у селу Николинац, 25. маја 1944. По изјави које су његове убице дале иследницима ОЗНА-е, егзекуција је извршена тако што је на мосту у овом селу војвода Пећанац најпре ударен камом у леђа, а затим бачен у реку. Тако је од небратске руке пострадао стари ратник, који је од младости своје представљао страх и трепет за све душмане србског народа: најпре за турске и арнаутске кабадахије, затим за бугарске и аустроугарске чете, а напослетку и за комунистичке бандите. По неким тврдњама, тело Косте Пећанца је доцније пронађено и сахрањено на некој њиви, али ове тврдње до данас нису потврђене.

Србска Акција ће наставити да негује успомену на Косту Пећанца, који је један од симбола србског четништва, оног истинског четништва чији пламен и данас притајено гори у срцима најбољих синова нације.