Србија и Русија: Безбедност нације и злодело туђинаца

01. јануар 2014. / Коментар

Право је сваког народа да макар и ванинституционално обезбеди сигурност и сопствени опстанак ако му то државна власт сама не омогућава, поготово онда када је управо сам режим највећи виновник тортуре и антинародне делатности. Србија је данас таква земља на чијем је челу организована криминална банда, која попут претходног режима, својим подаништвом према Бриселу и Вашингтону и својом пљачком преосталог народног иметка, чини најтежа кривична дела против народа и државе. А у таквим земљама, у којима је боље бити окривљени него оштећени, народ се мора сам изборити са сваким видом репресије и насиља. У супротном, биће суочен са сопственим нестанком.

Као и приликом минулих завршетака календарске године, системски медији и ових дана подстичу бесловесно псеудопразнично лудило, не би ли ионако већ смућен и посрнули народ заборавио на све актуелне недаће, те да би што лакше примио „новогодишње поклоне“ режима у виду најављиваног додатног „стезања каиша“ или пак најављених накарадних измена радног законодавства, које ће додатно унапредити систем капиталистичког искоришћавања србског радника. У светлу наведеног, посебно је упечатљиво понашање незваничног вође актуелног издајничког режима – Александра Вучића. Наводном борбом против нарко-мафије (чији се највиши челници заправо налазе у редовима власти, као и у базама шиптарских терориста попут Великог Трновца, а којима ни длака са главе не фали), он заправо настоји да код наивног народа прикупи поене популарности, не би ли народ заборавио на актуелну немаштину и пљачку, на издају Косова и Метохије, као и на најновије бесрамне изјаве којима Вучић релативизује и негира највеће шиптарске злочине над Србима почињене крајем деведесетих. Овај патетични изрод, морални пајац, новопечени шиптарофил и ЕУ-фанатик, одржавајући систем медијског мрака у Србији, плански у новине пласира трачеве о себи самом, како би се народ замајавао глупостима, као и наказним телевизијским „ријалити“ емисијама, да не би размишљао о чињеници да је просечна нето плата у Србији свега 400 евра, да је сваки трећи становник Србије незапослен, да је у Србији преко 700.000 сиромашних, да је између централне Србије и јужне србске покрајине постављена граница коју наше власти и даље лицемерно називају „административним прелазима“, да недужни Срби и даље чаме у хашкој тамници, итд.

Као приде читавој суморној причи актуелне друштвено-политичке колотечине, у центру збивања нашао се и нови талас организованог циганског насиља и пљачке на улицама Београда, поново пропраћеног млаким држањем надлежних органа, који ажурност показују искључиво када треба штитити србске непријатеље и вршити противзаконито насиље над србским родољубима. Исту неажурност и пасивност, овдашње „безбедносне“ службе показују и у случају муслиманских екстремиста из Рашке области, који несметано одлазе и долазе са сиријског ратишта, где стичу нова терористичка искуства која ће сасвим сигурно употребити у борби за остварење својих сепаратистичких амбиција на србском тлу. За остварење злочиначких амбиција према којима овдашњи режим не чини никакве противмере, чиме такође поткопава безбедност житеља Србије.

А о каквим је намерама исламских фундаменталиста реч, могло се претходних дана видети у Русији, где минули терористички злочини у Волгограду, те створени страх и несигурност међу руским народом, сведоче о погубној политици тамошњих власти које деценијама омогућавају и подстичу прилив имиграната из исламских земљама. На тај начин Русија је претворена у буре барута, а њена спољнополитичка снага остаје без одговарајућег покрића у духовној снази и националној компактности народа, коју нарушава режимска идеологија тзв. русијанства. Саучествујући са руском браћом и сестрама у молитви за душе настрадалих, и подржавајући праведни гнев руских родољуба, за који верујемо да ће донети Русији ослобођење и одбранити је од најезде туђинаца, апелујемо на све здравомислеће Србе да на примеру братске Русије, крајње озбиљно схвате потенцијал који са собом носи проблем претећег нарастања иноверног и инорасног фактора у нашој отаџбини.

У земљама попут данашње Србије, где безбедносни и правосудни систем очајно функционише, постоји могућност да становништво организује сопствену заштиту и само почне да спроводи правду. А право је сваког народа да макар и ванинституционално обезбеди сигурност и сопствени опстанак ако му то државна власт сама не омогућава, поготово онда када је управо сам режим највећи виновник тортуре и антинародне делатности. Заправо, Србија је данас таква земља на чијем је челу организована криминална банда, која попут претходног режима, својим подаништвом према Бриселу и Вашингтону и својом пљачком преосталог народног иметка, чини најтежа кривична дела против народа и државе. А у таквим земљама, у којима је боље бити окривљени него оштећени, народ се мора сам изборити са сваким видом репресије и насиља. У супротном, биће суочен са сопственим нестанком. Данас када више ни у сопственој улици или дворишту нисмо безбедни од терора разноразних криминалних група, отпор и одбрана постаје наша обавеза. Ову обавезу имамо према својим ближњима и својој деци, али такође и према својим прецима, који су били кадри да се изборе за нашу слободу и будућност.