Србска Црква и национални активизам

23. октобар 2013. / Коментар

Ако је било сасвим очекивано издајничко држање актуелних властодржаца – Вучића, Дачића и Николића, приликом позива нашем народу на Косову и Метохији да изађе на шиптарске изборе, или пак приликом дружења са представницима геноцидне тзв. Републике Хрватске током протекле недеље, онда (не)очекивани ударац за србски народ  и србски национални интерес несумњиво представља позив патријарха србског Иринеја косовско-метохијским Србима да изађу на изборе, којима се даје легитимитет шиптарским узурпаторима Свете србске земље и пркоси Косовском завету као „избору Царства Небеског“, који је у име србског рода начинио наш честити косовски Кнез. Овај проблем нас нагони да детаљније изложимо наш став по питању улоге и карактера данашње СПЦ са становишта савременог националистичког активизма, као и уопште става о целокупном контексту православно-хришћанске перспективе.

Већ више пута током претходних неколико година, потреси у Србској Православној Цркви учинили су да она буде све мање поуздани чинилац националног окупљања, какав је била током отаџбинских ратова деведесетих. Јер осим поменутог потеза патријарха, чињеница је да су ставови унутар клира СПЦ доста подељени и по најзначајнијим питањима, што код неких очито зависи од партијско-интересне комбинаторике и потребе да се сачувају друштвене привилегије или какви други интереси. С друге стране, оно што су код наше црквене јерархије били позитивни знакови у последње време, јесу гласови против издајничког Бриселског споразума, ставови против параде сексуалних изопачењака, као и изјаве које не иду у корист системској ЕУ хистерији. Поготово ако се узме у обзир и одсуство битнијих екуменистичких делатности током последњих година (као и одсуство фамозног позива Папи).

Нажалост, поменуто оглашавање патријарха Иринеја представља корак уназад, и подстакло нас је на анализу и разобличавање оне негативне и веома присутне стихије у данашњој СПЦ, која нажалост прожима значајан део њене јерархије и која се често огледала у њеном односу према православно-патриотској делатности.

Наиме, уместо да сви србски клирици свесрдно подрже такву делатност, неки су од почетка били пасивни и млаки, а неки су је пак подржавали врло ограничено, углавном само уколико она не ремети планове политичких властодржаца. У супротном, такви би се углавном определили за чување или повећавање сопствених привилегија које имају у данашњем демократском друштву, у којем је сваки успон условљен политичком подобношћу и „коректношћу“. Као такви, они изгледају јадно и бедно у огледалу истинских хришћанских исповедника и мученика, који су кроз историју трпели зверска мучења и страдања зарад доследног исповедања православне вере и свих ставова које она подразумева. За разлику од њих, многи данашњи епископи не желе да се усуде да доследно искажу свој православни став, не због страха од мучења (које им наравно и не прети), већ због паничног страха од губитка постојећих привилегија.

И уопште, уместо да заблуделом народу обасјавају пут спасења светлећи врлином, многи клирици у све већој мери и све већем броју, постају извор саблазни, уз скандалозне афере које се гурају „под тепих“ и политичку компромитацију, услед чега се поверење народа у јерархију СПЦ поприлично истопило.

Какав онда треба бити наш одговор на такво стање, с обзиром да срж наше идеологије предствља залагање за духовну обнову, која је немогућа без Цркве?

Питање није сасвим једноставно, поготово ако се узме у обзир чињеница да се знатан део клира данашње СПЦ потпуно интегрисао у актуелну псеудоелиту србског друштва коју чине политичари, естрадне личности, менаџери, страни амбасадори и „контроверзни бизнисмени“. Уопште више није ни битно да ли су већа саблазан они либерални, екуменистички и „политички коректни“ епископи или пак неки „патриотски“ и „догматски чврсти“ клирици склони педерастији и другим сексуалним изопаченостима, или пак свештеници са прескупим аутомобилима, који скупо наплаћују „услуге“, чине финансијске малверзације и бахато се односе према сопственој пастви.

Национална револуција, социјална правда и православна есхатологија

Но, луксуз и расипништво који царују у знатном делу јерархије СПЦ, имају и другу димензију.

Још је знаменити руски светитељ Игњатије Брјанчанинов говорио да ће доћи време, у којем ће куполе храмова бити све веће и златније, а дух у њима све мање православан. И данас се намеће питање: колико је укусно зидање велелепних храмова и парохијских домова у времену када жива Црква, то јест народ гладује? Храмови свакако јесу нужни, тамо где их нема, али да ли је нужно да епископи живе у луксузно опремљеним дворовима док део пастве нема ни свог крова над главом? Да ли је нужно да се епископи „брчкају“ у ђакузију, забављају на спортским игралиштима и баве бизнисом? Наравно да није, и наравно да се не ради о наивном незнању. Ради се, нажалост, о бахатости и својеврсном изругивању како светињи тако и народној муци и невољи.

Јасно је, дакле, да је много соли постало бљутаво. Да су многи клирици постали део Система. Део паразитског, капиталистичког, антихришћанског и антисрбског Система који испија крв и испира мозак напаћеном србском народу. А свака успешна борба за национални препород и социјалну правду мора имати национално-револуционарни израз и делатно презирати паразитски Систем који нас гњечи и који је испостава светске закулисе. Према томе, национални активизам не може пронаћи одговарајући поуздан ослонац међу данашњим клиром СПЦ (част изузецима!), а од стране многих, дугорочно гледано, може наилазити само на непријатељство.

Да ли то значи да смо ми, србски православни националисти, противници СПЦ?

Наравно да не! Ми смо верна чеда Србске Цркве, и овде је потребно разјаснити неке ствари. Нужно је разликовати такозвану званичну „цркву“ од Цркве у пуном и правом смислу речи. Прва је само пука институција и правно лице, у коме суделују људи подложни греху, а друга представља заједницу која је мистично тело Христово и непорочна невеста Христова. Само је Она камен темељац духовне обнове. Њој ми, православни хришћани, припадамо у оној мери у којој се уподобљавамо Христу, и Она је недодирљива за пипке свих служитеља Кнеза овога света. Црква као таква, јесте небоземног карактера. Њу чине сви житељи Царства Небесног, као и крштени и верни народ овог света на челу са јерархијом. Званична СПЦ до данас то јесте и остаће то све док је (и ако је) таласи апостасије (отпадништва), који је запљускују, не испуне сасвим и као такву поплаве у море јереси.

Реалност је да нам се данас уместо истинског Православља, подвижничког и ратничког, којим је од давнина куцало срце србског човека, све више проповеда млако, политички коректно „православље“, отворено за стално прилагођавање духу времена и владајућим политичким факторима. То је „православље“ конформизма, скупих аутомобила, епископских дворова, политичких банкета, екуменских дијалога, коктел-салона и модних ревија. То је „православље“ које православни националиста који тежи духовној обнови, националном препороду и социјалној правди, може само да презире.

Ипак, у СПЦ још увек има кутака у којима се може пронаћи топлина. Тако ће бити све док под њеним окриљем буде правих духовника, истинских подвижника међу монаштвом и свештенством, који нису под контролом Система и који се не клањају идолима екуменизма, либерал-демократије и евроатлантских интеграција, а којих Богу хвала има. Они помињу на службама своје епископе, чак и оне компромитоване, али таквима не следују у срљању ка саблазни,  јереси и служењу моћницима овога света. Баш међу њима, србски православни националисти проналазиће духовно уточиште, као и потпору у својој борби за добробит рода. Такви, истински православни духовници, биће светионик и веродостојни еклесиолошки путоказ свим православним Србима приврженим чистоти вере у данашњим и будућим смутним временима.