Србско-немачка дружба – противречност или нормална појава?

19. новембра 2017. / Активности

Поводом успешно одржане трибине „Европа слободних нација“

Међу многим данашњим Србима, чак понајвише међу онима који се позивају на родољубље, и даље је популарна „партизанска“ интерпретација историје србско-немачких односа, где се Немци представљају као главни антисрбски негативци, што је у приличном нескладу са историјским чињеницама. Јер чињенице су супериорне у односу на све пропагандне масонске подметачине новог века. Они који одбацују такве подметачине, добро знају и шта је Света Алијанса, знају за славног немачко-србског витеза Палмана Брахта (команданта гарде цара Душана), знају да је мелодија наше химне Боже правде у духу немачке класичне музичке традиције, а све нововековне верзије немањићког орла (па и она са званичног грба) представљају изразе немачке хералдике. Такође, знају и за бројне заједничке ратове Срба и Немаца против Турака и, наравно, знају да данашња мондијалистичко-атлантистича власт у Немачкој нема никакве везе са аутентичном Немачком и са немачким национализмом, који је жестоко прогоњен у овој земљи. О свему томе било је доста речи приликом дружења са нашим немачким гостима – високим функционерима Национал-демократске странке Немачке (НПД), Удом Фојгтом и Торстеном Хајзеом, који су били учесници и изузетно успешне трибине „Европа слободних нација“, одржане у Београду почетком овог месеца.

Ко то представља Немце као исконске и безусловне непријатеље Срба?

Када је реч о тако великом догађају попут поменуте трибине, природни су и осврти на историјат узајамних односа наших народа. А односи Немаца и Срба кроз историју прилично су бурни. Наравно, знамо за све велике историјске међусобне сукобе Срба и Немаца, али пре двадесетог века, то су били искључиво сукоби Срба са ватиканско-бечким германством (државно отелотвореним кроз Аустроугарску), које није никада било оруђе немачке националне политике. Са оним правим немачким континенталним и националним германствиом, ми Срби никада нисмо имали сукоб пре Првог светског рата. Па чак ни тада нисмо међусобно ратовали иницијално, већ по основу савезничког сврставања.

Нажалост, Први светски рат је био довољан да се створи тензија, те да закулисни антихришћански и антисрбски кругови моћи створе висок степен антинемачког расположења код Срба пред Други светски рат, што је резултовало кобним 27. мартом. На основу разорних последица, видимо куда нас је одвела таква политика где нам се као „савезници“ подмећу либерал-демократске владе „Англо-Американаца“ и „Француза“, и где нам се Немци представљају као архетипски и исконски непријатељ. И управо, закулисне, масонско-банкарске антивропске силе, које су владале поменутим либерл-демократским државама (и које и даље владају Западом), стајале су иза распламсавања антинемачке хистерије код Срба, која се највише нама самима обила о главу.

Наравно, нема никаквог оправдања за немачке злочине према Србима у Другом светском рату, али када би се данашњи спољнополитички назори уопште градили на тражењу историјских повода за сукобе, онда би сви народи требали да буду осуђени на међусобно истребљење, што би било штетно и апсурдно. Оно што је кључно за сарадњу између одређених нација, то је да не постоје узајамне територијалне претензије и да заједнички циљеви претежу у односу на разлике. А са данашњим немачким националистима, ми имамо ту врсту сагласности.

Срби и Немци су два велика и ратничка народа која су природно упућена на сарадњу, и део нашег као и немачког идентитета јесте идејна припадност Европи нација. Јер и поред јаза између Истока и Запада (који је настао западним падом у јерес у XI веку), ми у сфери политике и геополитике пониремо дубље у оне цивилизацијске источнике који нас упућују на јединство. Наравно, нема пуног јединства без повратка Запада аутентичном (православном) Хришћанству, али оне снаге на Западу које колико-толико чувају оне наслаге старог римско-хришћанског наслеђа, макар у контексту погледа на свет, и које осећају импулс нашег заједничког аријског искона, јесу наши природни политички савезници са којима је могућ и пожељан известан вид и степен јединства.

Осовина Берлин–Москва

У контексту Европе нација, посебно је битна веза Русије и Немачке. Наиме, и наши драги гости из НПД-а јесу и те како оријентисани на ону геополитичку концепцију истинске Европе нација, чија је кичма осовина Берлин-Москва. Дакле, они су свесни да је немогућа Европа нација без Русије. Знају да нема аутентичне, целовите и праве праве Европе нација, ако исту не сачињавају и Русија и Немачка истовремено. Ми, Срби, смо просто идентитетски везани за Русију, узимајући у обзир језик, историју и веру. А Русија у свом природном геополитичком стремљењу гравитира ка Немачкој. Као што Немачка гравитира ка Русији. Поменута Света Алијанса, као деветнаестовековни руско-немачки савез против либерализма и масонерије, јесте отелотворење таквог принципа. И сви ратови и сва тензија између Русије и Немачке су плод оних закулисних сила које су желеле зло Европи. И сви пројекти уједињавања Европљана који искључују Русију и(ли) Немачку, те који представљају вештачку баријеру између Русије и Немачке, представљају антиевропску идеју која долази из антиевропске кухиње.

Континентална тврђава

Због чега је то тако? Реч је о геополитичким законима. Наиме, и Русија и Немачка предодређене су да буду континенталне империје, јер Руси и Немци су своје пространство ширили континенталним путем, а не поморским, трговачким. Стога ова два велика народа, у својој традицији, дају примат ратничкој, јуначкој и аристократској етици, а не „демонији економије“ и плутократско-трговачким „вредностима“ таласократије. Тој мета(физичкој) континенталној тврђави припада и србски народ својим сопством, својом заветном етиком и својом упућеношћу на Русију.

Стога је одговор на насловно питање јасан. Србско-немачка дружба није утопија нити противречност, већ нешто што приличи и нашем националном идентитету, као и општем европком идентитету и европском интересу.

Слава Европи слободних нација!

Живела србско-немачка дружба!