Свети владика Николај о јеврејском питању

05. јануар 2024. / Коментар

У последње време, опет су се могла чути ничим аргументована оспоравања аутентичности познатог списа Светог владике Николаја „Речи србском народу кроз тамнички прозор“, и то уз клевете да су у тај спис „љотићевци уметнули део о јеврејима“. Међутим, „љотићевци”, то јест зборашка емиграција, нити су икада били у поседу овог списа нити су га они објавили. Објављен је под окриљем наше црквене јерархије, то јест од стране тадашње епархије Западноевропске СПЦ, на челу са владиком Лаврентијем (Трифуновићем). Спис је објављен тек 1985. године, јер није нимало једноставно и наивно да србски емигранти на Западу објаве спис који са православног становишта разобличава исти тај јудео-демократски Запад.

Своје ставове о јеврејима, владика Николај је изразио у многим својим списима и беседама. „Охридски пролог“ их има прегршт („…тада Јевреји прибегоше своме уобичајеном начину, тј. решише да убију…) као и други списи. Ево шта на пример Владика пише у свом делу „Теодул“:

„Каквог другог месију желе и очекују Јевреји? Да ли некаквог који ће створити земаљско царство Израиљево од сто хиљада квадратних метара? Па то може учинити и неки Бар Кохба и Варава и Ротшилд. У сваком столећу може се наћи такав месија у дому Израиљеву. Но свако царство таквога месије биће кратковремено и пролазно као и царство Саулово, и Соломоново и Ровоамово и Манасијино. Шта онда? Онда треба да чекају новога месију, и увек новог и новог, као што и чине помрачени Јевреји до данашњег дана.”

Па затим, у делу „Србски народ као теодул“, Владика пише:

„Царство балканских народа са царством свете Русије – не Русије неруске и чивутске, него свете православне Русије – може донети целом човечанству срећу...”

Јел су и ово „љотићевци измислили и дописали“? Наравно да нису. Пре свега, нису јер нису склони томе, а нису ни били у могућности за тако нешто, баш као и за случај са списом „Речи србском народу кроз тамнички прозор“. Горњи Владикини цитати су у истом духу са познатим наводима из „Речи србском народу…”, где Владика вели:

„То Европа не зна, и у томе је сва очајна судба њена, сва мрачна трагедија њених народа. Она ништа не зна осим оног што јој Жидови пруже као знање. Она ништа не верује осим оног што јој Жидови заповеде да верује. Она не уме ништа да цени као вредност док јој Жидови не поставе свој кантар за меру вредности. Њени најученији синови су безбожници (атеисти), по рецепту Жидова. Њени највећи научници уче да је природа главни бог, и да другог Бога изван природе нема, и Европа то прима. Њени политичари као месечари у заносу говоре о једнакости свих веровања и неверовања. Сва модерна гесла европска саставили су Жиди, који су Христа распели: и демократију, и штрајкове, и социјализам, и атеизам, и толеранцију свих вера, и пацифизам, и свеопшту револуцију, и капитализам, и комунизам. Све су то изуми Жидова, односно оца њихова ђавола. За чуђење је да су се Европејци, потпуно предали Жидовима, тако да жидовском главом мисле, жидовске програме примају, жидовско христоборство усвајају, жидовске лажи као истине примају, жидовска гесла као своја примају, по жидовском путу ходе и жидовским циљевима служе.”

Многи који „бране” владику Николаја од њега самог, тешко подносе овакве његове ставове који су иначе истоврсни ставовима Димитрија Љотића, то јест ставкама зборашке идеје. Разни који „перу” Светог владику Николаја од зборашког „фашизма” иду дотле да измишљају како је он био „англофил”, односно присталица „савезника” то јест западних демократија, што је наравно ноторна неистина, о чему смо већ писали подробније. А писали смо и о покушајима релативизације аутентичности Владикине беседе над одром Димитрија Љотића.

Владикини ставови о јеврејима, подобни су православном теолошком и богослужбеном антијудаизму. Они проистичу из њега као његов друштвено-политички израз на савремене околности. Управо та „политичност” смета многима, који би да православно антијудаистичко предање (пошто већ не могу да га негирају), архивирају и прикажу као нешто што је закључано у историји и старим текстовима (а који су заправо увек актуелни јер су део богослужбеног циклуса, Житија Светих, Светог Писма и светоотачких списа).

Кључни проблем јесте у томе, што очито некима који себе сматрају православнима, смета антијудејство владике Николаја. То говори да су условљени догмама модерног безбожног Запада који пребива управо у ционистичком (јудаистичком) ропству. Дакле, таква условљеност је крајње неприлична за православне хришћане и туђа је православном духу.

Свако бира свој пут. Ми им за крај овог осврта, поручујемо да одбаце поменуту тешку заблуду, и да се угледају не само на Светог владику Николаја, већ и на савремене православне клирке са Блиског истока, који презиру сатански јудаизам, ционизам и бандитску државу Израел, која у низу својих злочиначких агенди, подржава и шиптарску-НАТО лажну државу на тлу јужне србске покрајине.