Светосавско духовно усмерење као алтернатива нововековној  материјалистичкој цивилизацији

27. јануар 2024. / Блог

Идејно наслеђе Светог Саве које називамо „светосавље", подразумева - православно хришћанство србског стила и искуства. То је верност Христу и Његовом Јеванђељу, уз очување и неговање свих племенитих особености србског сопства, по узору Савиног лика и дела.
Саму реч „светосавље", сковао је почетком тридесетих година ХХ века, Димитрије Најдановић - тада млади теолог, универзитетски професор догматике, философ, национални мислилац, и један од водећих идеолога покрета Збор. Касније у емиграцији, био је протојереј ставрофор Србске Цркве. Он је 1932. године покренуо лист „Светосавље", где је са својим сарадницима исповедао и пропагирао светосавско духовно усмерење као алтернативу нововековној 
материјалистичкој цивилизацији

Дакле, с обзиром на чињеницу о Најдановићу као аутору кованице „светосавље", можемо рећи да је она изум једног збораша. То је и логичан след ствари узевши у обзир да зборашка идеологија представља наш народни хришћанско- националистички (дакле светосавски) израз у савременој политици.

Свети владика Николај, усвојивши овај назив („светосавље") свог пријатеља и ученика (Најдановића), сковао је назив „светосавски национализам", као идеолошки појам. Идеологија светосавског национализма, тема је чувеног Николајевог предавања на београдском Коларцу 1935. године („Национализам Светог Саве"). Ту идеолошку кованицу као и мисао о Светом Сави као оснивачу најстаријег национализма у Европи, усвајају и збораши. Па тако, Димитрије Љотић, у тмурним временима Другог светског рата, указивао је измученом и много пута обманутом србском народу да је одступништво од Христа и Светог Саве кључни узрок свакој народној недаћи. Сведочио је и да светосавски идеал, као хришћанство србског стила и искуства, подразумева дивну симбиозу и прожимање хришћанског духа и србског идентитета.

Такође, основа живота Нове Србије ђенерала Милана Недића, требало је да буде Светосавље, јер по његовим речима, „Србин који не осећа, не живи у светосавском духу, не припада србској нацији".

Данас су појмови „светосавље" и „светосавски национализам" устаљени и раширени, али недовољно се зна о настанку ових кованица као и о онима који су идејно образлагали и формулисали суштину појма „светосавље".

Многи би радо скрајнули Најдановића и Љотића, и приписали њихову идеју другима. Али сматрамо да је онима који су тако настројени, и не могуће да правилно разумеју мисао светосавља.

Реч „светосавље", усвојио је и Свети Јустин Ћелијски, који је у Београду током рата (дакле, у Недићевој Србији) одржао низ изузетних предавања на тему „Светосавље као философија живота", чиме је по речима Светог владике Николаја, „за све време трајања Другог Светског рата – уздизао дух и национални понос србске омладине као наследника и носиоца најсветлије и најузвишеније философије живота у целоме свету."

Како се реч „светосавље", усталила у широким круговима Срба - родољуба (како стварних родољуба, тако и оних декларативних), прота Најдановић као творац ове кованице, имао је потребу да објасни шта под њом тачно подразумева, с обзиром на тенденцију секуларизације светосавља, где се разноразни либерал-демократски интерпретатори србства, често позивају на светосавље, подразумевајући под њим нешто сасвим друго.

Тим поводом прота Најдановић написао је чланак чији одломак смо објавили и који препоручујемо вашој пажњи.