Украјина и Новорусија – на чијој страни је национална револуција?

02. октобра 2014. / Коментар

ukrajina-novorusija-vПосматрајући последице дефинитивног неуспеха лажног примирја на фронту руског Донбаса, које је само послужило пораженој и пониженој војсци кијевских узурпатора да се прегрупише и обнови нападе, посветићемо пажњу једној идеолошкој анализи која се надовезује на наше претходне коментаре на ову тему.

Ако пођемо од суштине појмова из насловног питања, одговор на њега биће беспредметан и јасан, као што је јасан свим Србима који су били и остали непосредни сведоци и учесници у борби за одбрану србских земаља, а самим тим и Балкана, као и читаве наше заједничке европске отаџбине од ционистичког НАТО окупатора. Наиме, дешавања и борбе на територији Украјине (тачније Новорусије), које се изнова разбуктавају, у великој мери представљају пресликано стање балканских прилика деведесетих. Ипак, национал-револуционарна иконографија и формални антикомунизам најактивнијих бораца на страни Украјине против Новорусије (чланова „Десног сектора“ и припадника јединице „Азов“), збунили су неке западне националисте, који су услед свог површног приступа и неразумевања суштине украјинског питања (а неки и због никад угашене русофобије), подржали ову борбу са вером да ће иста у први план избацити тзв. украјинске националисте који ће, на темељу такве борбе, ући у сукоб и са ЕУ-фанатицима. С друге стране, најозбиљније европске националистичке организације имају претежно правилно геополитичко и идеолошко поимање украјинске кризе, те се може рећи да је иста проузроковала велику поделу на сцени европског национализма, што свакако није добро.

Ипак, гледано са становишта европске националистичке солидарности, која је немогућа без сагласја Русије и водећих сила Запада, ствари су, заправо, у неком смислу и боље него што су биле. Јер одувек је постојао известан јаз између Истока и Запада. Средњеевропски римокатолички национализам (узимајући у обзир главнину његових представника) никада није превазишао анимозитет према Русији или страх од ње, те и данас многи фактори из овог миљеа шире антируску пропаганду у својој средини и даље према Западу, по већ устаљеним клишеима изједначавања Русије и комунизма. Наводимо да ствари данас ипак стоје боље него раније, јер бројнији су и утицајнији националистички фактори у Европи који подржавају Новорусију и Русију и не наседају на подметање етикета и површан приступ који ставља форму испред суштине. Томе је несумњиво допринео и утицај политичке школе Нове деснице која је још шездесетих година прошлог века схватила да је чак и тадашњи СССР мање зло за Европу од НАТО пакта (генерал Де Гол се чак донекле и у пракси руководио таквим схватањем), те да је Западу нужан антиамерички савез са Русијом („Европа од Атлантика до Урала/Владивостока“). Дакле, данашње стање представља значајан помак ка доследном усвајању идеала интегралне Европе нација.

За србске национал-револуционаре нема никакве дилеме да су Мајдански преврат, као и са њим повезана агресија кијевске хунте на Новорусију, сасвим негативне акције подржане од стране белосветских ционистичких лихвара, хохштаплера и русофоба, који извозом демо(но)кратских револуција воде рат против читаве Европе. Не тврдимо да је режим у Новорусији идеалан: у њему постоје разна конспиративна, политичка и идеолошка струјања, те ће и само време доста тога разјаснити. Ипак, стварање Новорусије у основи представља здраву, логичну и претпостављену реакцију рускојезичног становништва бивше источне Украјине, који не жели да буде подређен НАТО хунти из Кијева, те стога заслужује подршку националиста широм света. С обзиром на поменуту пропаганду и наметнуте тезе, корисно је објаснити стање ствари са становишта национал-револуцинарног созерцавања.

Сепаратизам

Полазна пропагандна етикета којом непријатељи Новорусије настоје да дискредитују њене борце, јесте етикета сепаратизма. Међутим, Новоруси нису сепаратисти већ људи који не признају нелегалну кијевску хунту и не желе евроатлантске интеграције. Они такође не желе тековине комунистичког наметања лажних нација и неприродних граница. Стога, они нису сепаратисти већ борци за јединство руских земаља. Насупрот њима, прави сепаратисти су они Украјинци који истрајавају у борби за бољшевичке тековине прекрајања граница.

Наиме, године 1922. бољшевици откидају Новорусију од Русије и припајају је Украјини (исто чине и са Кримом 1954. године). Дакле, пре бољшевичког окупатора, Новорусија никада није припадала Украјини. Није припадала чак ни старој Кијевској Русији, коју украјински „националисти“ неосновано сматрају претечом данашње државе Украјине, већ је касније освојена од стране московске кнежевине и руске царевине, добивши назив – Новорусија. Није уосталом пре кобне 1917. уопште постојала било каква украјинска држава или територијална јединица, нити у Донбасу нити било где другде.

Комунизам и антифашизам

Лажни украјински национал-револуционари покушавају да због местимичног присуства левичарске иконографије на новоруској страни, прогласе Новорусе за комунисте. Ипак, Новоруси нису комунисти, напротив. Присуство комунистичких застава и учешће разних совјето-носталгичара у борби за Новорусију, потпуно су периферни спрам званичне и доминантне симболике у Новорусији. Устав и симболика Доњецке и Луганске Народне Републике, као и савезне државе Новорусије, и по суштини и по форми наслањају се на традицију Царске Русије а не на традиције СССР. Преживеле Лењинове бисте (које свакако треба да буду уништене) данас су јалови сведоци прошлих времена, без могућности да било кога убију. Али је зато бољшевичко прекрајање граница и измишљање лажних нација и те како живо и попут темпиране бомбе производи страдање и братоубилачки рат у Украјини, на исти начин као што је то било и током распада Југославије.

Такође, данашњи непријатељи националне револуције широм Европе и света, обично се идентификују као „антифашисти“, подразумевајући под овим појмом борбу против прогресивних националних и духовних традиција европских нација. „Националистички“ непријатељи Новорусије, по методу терминолошког силогизма, покушавају да изједначе данашње левичарске тзв. „антифа“ групе са борцима Новорусије који своју борбу из сасвим другачијих разлога такође називају антифашистичком. Међутим, у идеолошком погледу, Новорусија нема никакве везе са „антифа“ групацијама, напротив. Њена начела, правне норме, симболика, ратни покличи, ратне заставе, итд, наслоњени су на верску и националну традицију руских земаља, што је сушта супротност било каквом левичарењу.

Уосталом, знамо да је тај источноевропски гранични појас између руске земље и средње Европе, једна готово „магична“ геополитичка линија кроз коју се „десница“ за трен ока претвара у „левицу“ и обратно (као што је, на пример, Александар Лукашенко формално левичар, а суштински је близак архетипу узорног европског државника, како би рекао Калајић). Знамо, јер је такво разликовање суштине од форме неопходно свугде, а нарочито у овој географској области, где је у протеклом веку сваки напад из правца Запада ка Истоку (било да је вођен у име национализма или антинационализма) био праћен политиком подстицања антируских сепаратизама. Уосталом, има у Украјини и декларисаних „антифа“ група које подржавају хунту у борби против „агресије руских фашиста“, као што и на новоруској страни има бораца и група које отворено користе национал-револуционарну симболику. Она уистину и приличи природи борбе за Новорусију.

Као и за време распада Југославије, када су многи левичари широм света подржавали Србе као борце против некаквог „новог фашизма“, тако је и данас у погледу подршке коју Новорусија добија из света од најразличитијих групација (и левих и десних), које свака на свој начин тумаче борбу народа Новорусије и имају своје разлоге за подршку коју јој пружају. Ипак, оно што је суштински битно, јесте то што већина бораца Новорусије сматра себе пре свега православним хришћанима и руским родољубима, немајући никакве симпатије према марксистичким отровима. Већини међу њима није блиско совјетско наслеђе, а и међу онима којима је блиско, највише је оних који СССР симпатишу као државу која је окупљала све руске земље, док је потпуно занемарљив број оних који се одушевљавају марксизмом и лењинизмом.

Узгред, ништа мање комунистичких чинилаца него у Новорусији било је на србској страни током Отаџбинских ратова деведесетих, али је као и данас у случају Новорусије, идеал велике већине србских бораца био сасвим антикомунистички. Са тим везано, када би украјински националисти – који су још пре ескалације текућих сукоба спровели акцију „Косово је Србија“, акцију против НАТО агресије, као и акцију подршке србском јунаку ђенералу Младићу – знали каква је била номинална идеолошко-историјска опредељеност ђенерала Младића, а поготово тадашњих власти у Србији које су ратовале против НАТО, можда би се и покајали за организацију таквих скупова.

Да ли су украјински националисти подржавали Србе?

Ту долазимо до још једне ставке. До чињенице да су неке од украјинских организација које су данас окупљене у „Десном сектору“, пружале подршку србском народу у ратовима против муслимана и Шиптара. И заиста, ми бисмо им остали јако захвални на томе, да се потом нису сврстали у редове НАТО и ЕУ пешадије. Да тога није било, могли бисмо оставити по страни све историјске противречности тезе о самобитној украјинској нацији. Само да су украјински националисти макар остали неутрални у сукобу између НАТО и руске стране. Али с обзиром да су се нажалост сврстали тамо где не треба, те да су се у сукбима посебно истицали по свирепости и злочинима над руским народом, не можемо више имати никаквих симпатија према њима јер су постали привезак оваплоћеног зла исконског, оличеном у НАТО и ЕУ. Као савезници циониста, атлантиста, педера и исламских фундаменталиста, тзв. украјински националисти наши су непријатељи, без обзира на номиналну идеолошку блискост. Национал-револуционарна симболика и етикета „Десног сектора“ и „Азова“, празна су форма без одговарајуће суштине, јер својим мрским делима припадници ових групација газе по свим принципима националне револуције. А сврставње Срба по питању овог сукоба само је по себи нужно, јер сукоб у Украјини и Новорусији није обичан регионални сукоб, већ одраз глобалне политике ширења злочиначке НАТО алијансе, која је у више наврата чинила злочине и над србским народом.

Друго, и та подршка од Украјинаца није ни била апсолутна, већ конкретно против исламског фактора. По питању србско-хрватског сукоба, они су још на самом почетку стали на хрватску страну и никада се нису одрекли таквог става. Управо је недавно од стране портпарола „Десног сектора“ Олене Семенјак изјављено: „Одушевљена подршка и интерес хрватских другова био је посебно инспиративан, јер је хрватско историјско искуство нарочито цењено од стране Украјинаца...“. Тек касније, у време НАТО агресије на Србију, украјински „националисти“ почињу да подржавају и Србе, али се никада нису одрекли прохрватских ставова, који су посебно оснажени у задње време с обзиром на подршку коју из Хрватске добија украјинска страна против Руса. То је и логично, јер тзв. украјински национални идентитет, који су после бољшевичке револуције озаконили и наметнули бољшевици, као идеја и иницијатива настао је у 19. веку као последица унијаћења руског народа у најзападнијим руским земљама.

Духовност

Ту долазимо до црквеног питања и духовности као политичког чиниоца. Константа по овом питању гласи: нема доследне националне револуције без одговарајуће духовне подлоге и утемељености у црквеној традицији. Конфесионална подлога украјинске стране су унијатска и расколничка заједница (тзв. Кијевска патријаршија, која је подударна овдашњој расколничкој МПЦ на територији србске Македоније). Насупрот томе, конфесионална подлога Новорусије јесте канонска Православна Црква (Московска патријаршија). Стога је јасна и духовна димензија овог сукоба, где савез јеретика и расколника војује против Цркве Православне.

Украјински идентитет у огледалу историје

Tу долазимо и до чињенице која разобличава тезу украјинских антируса, по којој је становништво Украјине етнички битно другачије од данашњих Руса, те да су за разлику од њих („полуазијата“) искључиво Украјинци веродостојан наследник Кијевске Русије. Пре свега, иако је данашњи популарни назив за древноруску државу „Кијевска Русија“, она није настала у Кијеву (који тек касније постаје престоница и Мајка руских градова) већ у Новгороду (новгородски кнез Олег је покорио Кијев). Друго, Кијевска Русија није обухватала целу територију данашње Украјине (није обухватала Донбас), а обуватала је и велики део данашње Русије и Белорусије. Званичан назив ове државе био је – Руска земља (Русьскаѧ землѧ, скраћено – Русь), на латинском језику – Русија (Russia). Житељи ове државе називали су се кратко и јасно – Руси. А речју Украјина називала су се од 12. века само погранична подручја ове древноруске државе.

Даље, по питању расног чиниоца, не постоји готово никаква разлика између Руса (Великоруса) и Украјинаца (Малоруса), и то је познато не само стручњацима из области генетике и антропологије већ и лаицима који су били у средини и једних и других. Тековине додира са азијатима постоје и у најзападнијим руским земљама, јер је још у Кијевској Русији извршена асимилација неколико угро-финских племена (Чуда, Веса и др.), а књаз Свјатослав уништењем Хазарије и продором у степу, ствара обрисе евро-азијског карактера будуће империје (ово је геополитичка чињеница и њено константовање не треба поистовећивати са прихватањем идеологије евроазијства и нео-евроазијства). Такође, владари Кијевске Русије – Руриковичи, пошто одбацују паганство, опредељују се за православни Исток и полажу темељ новој православној империји – будућем Трећем Риму. Било је руских владара, попут Данила Галицијског, који су (можда из тактичких разлога, а можда и из интереса) исказивали наклоност римокатолицизму, али сличних превирања било је у свим државама, као и код нас у средњевековној Србији. До Брест-Литовске уније сви Руси из Малорусије били су православни, а и после ње, велика већина остаје православна. Поуинијаћена мањина бива инструментализована од стране чиниоца римокатоличке агресије, и у 19. веку њени представници стварају тезу у посебној украјинској нацији. Та идеја праћена је и теоријом о суштински различитом културолошком и менталном склопу Украјине и Русије (та разлика је неоспорна, али она је нормална за сваку нацију и није већа, на пример, од разлике између Шумадинаца и Војвођана код нас). Осим унијата (и то не свих), ову теорију прихвата још један део православне (бар традиционално православне) интелигенције из Малорусије, који је наклоњен либералним и левичарским идејама, а које по правилу иду заједно са сепаратизмом. Међутим, све до бољшевичке револуције, руска национална свест остаје доминантна на територији данашње Украјине. Тек бољшевичко стварање Социјалистичке Украјинске Републике у склопу СССР, кодификује појам украјинске нације и намеће га свим становницима новостворене Украјине.

Козаци и Украјина

С обзиром да су свакој националној идеји неопходни херојски и харизматични узори из сопствене историје, а да у унијатском отпадништву и љубљењу скута римокатоличком господару нема ничег херојског и узвишеног, прецима украјинског „национализма“ било је неопходно да корпусу њихове измишљене нације припишу и величанствену епопеју руског козаштва (које се географски простирало на деловима данашње Украјине и данашње Русије који се наслањају на Украјину), преувеличавајући њихово периодично хајдучко бунтовништво према Москви и Петрограду, а минимизирајући суштину њиховог позива и карактера као руског ратничког сталежа, на бранику империје. Козаштво, које је литерално најлепше описао управо један велики писац и руски родољуб из Малорусије – Гогољ, по својој суштини представља потпуну супротност духу тезе о украјинској нацији. Јер шта имају заједничко козаци као најватренији бранитељи Православља и православне царевине са потомцима издајника Православља и православне царевине? Такође, козаци као становници граничних делова руске земље, долазили су у додир са околним азијатским народима и од њих доста тога упили у свој идентитет, тако да су козаци по свом фолклору и манирима најазијатскији елемент у руском националном корпусу. Козаци су сурово кажњавали и окупаторе руске земље и њихове унијатске поданике. Отуда покушаји да се козаштво споји са онима који свој лажни идентитет граде на одрицању од руске „азијаштине“, изгледају још карикатуралније.

Исламски фактор

Клеветници Новорусије неретко упиру прстом у чеченске добровољце који се боре на њеној страни као посленици Москве. Међутим, присуство оваквих Чечена (лојалних Руској Федерацији) у извесној мери може се објаснити тзв. логиком империје, која подразумева и то да вође поражених народа често прелазе на страну империје за коју ратују на будућим фронтовима (иста пракса постојала је и у Царској Русији). Али зато, присуство читавог конгломерата исламских терориста разних народа, који се боре на страни украјинске хунте, не може се објаснити никако другачије него као наставак и преношење борбе између Руса и исламиста са Каквказа у источноевропску степу Новорусије. Дакле, реч је о још једном лицемерју лажних украјинских национал-револуционара који осим са ционистичким финансијерима и НАТО инструкторима, сарађују и са исламским терористима у борби против Православља, Русије и Европе.

Здраво друштво и социјална правда

Нема националне револуције без борбе за здраво друштво и социјалну правду. У Новорусији су правним нормама забрањени абортус и педерастија, Црква има државни карактер, а знатан део народне имовине коју су узурпирали ционистички олигарси, попут Коломојског и Ахметова, национализовани су. Насупрот томе, кијевски режим је потпуно прилагођен мондијализму, либерализму и капитализму ЕУ и њеним лажним вредностима. На његовом челу је тајкун Порошенко. Отуда и све лицемерје лажних национал-револуцинара из батаљона „Азов“, који су као званична формација део оружаних снага Украјине, те су по командној линији директно подређени кијевској НАТО хунти у борби против непријатеља НАТО и ЕУ.

Русијанство

Као један од аргумената против Новорусије, њени „национал-револуционарни“ непријатељи наводе како је она испостава „антисруског“ и русијанског („русијанство“ је јељциновско-путиновски модел грађанске нације) режима у Москви. Но, оваква аргументација не стоји из више разлога. Пре свега, опште је познато да политички курс Новорусије није сасвим подударан са курсом Путинове власти. Званична Москва не признаје државу Новорусију, већ признаје целовитост Украјине. Војне интервенције Руске Федерације у корист Новорусије нема, а у пар наврата било је покушаја бруталне политичке трговине и „пуштања низ воду“ Новорусије од стране званичног Кремља (као недавно на скупу у Минску). Али све и да узмемо да иза Новорусије стоји Путин и његов режим (што је тачно само делимично), опет ни евентуална путиновска „окупација“ Новорусије и Украјине не може никако бити веће зло од ЕУ и НАТО окупације.

Руски национализам и Новорусија

Историјска је константа да веродостојни руски национализам подразумева концепт велике и јединствене руске земље, који не признаје никакву посебну украјинску нацију, а која би постојала мимо руског националног корпуса. То је став свих знаменитих Руса из прошлости, став свих руских родољуба, државотвораца и државозаштитника. Од искона руске државности па до 20. века, у коме су црностотинаши и белогардејци ратовали и против бољшевика и против сепаратиста. Ипак, део данашњих руских националиста из Русије, услед претераног анимозитета према Путиновом режиму, негативно је настројен према Новорусији (коју сматра путиновским средством за дестабилизацију Украјине), те пружа подршку борби против Новорусије под паролом „ЕУ је мање зло него русијанска РФ са својим тајкунима и имигрантима“ (што је, уосталом, и позиција „Десног сектора“). Овакво становиште је, наравно, бесмислено јер све деструктивне појаве у данашњој Русији, постоје у ништа мањој мери и у болесној Европској унији. Једина разлика је у томе што ће у случају ЕУ-окупације уместо Кавказаца у Украјину похрлити Африканци, Арапи и Пакистанци, а уместо „руских“ тајкуна доћи ће им бриселска бирократија и пљачка лихварске интернационале.

Такође, Русија и оваква каква је данас, представља противтежу западној политичкој мондијализацији и антихришћанском систему вредности који кидише на веру, брак и породицу. Такву чињеницу увиђају многи националисти Запада, те недвосмислено пружају подршку про-руским снагама јер „украјинску“ страну подржавају највећи непријатељи хришћанске Европе, попут ционистичких злотвора, америчких хегемониста и исламских фундаменталиста. Надамо се да ће временом ову чињеницу увидети и све иоле квалитетне европске националистичке организације које и даље пребивају у заблуди по питању овог сукоба, јер фронту европске националистичке борбе нису потребне поделе које расипају његову снагу.

Врх стране