Улога жене у нашој борби

03. март 2015. / Коментар

„Ми се не можемо питати да ли је жена супериорнија или инфериорнија у односу на мушкарца више него што можемо да се запитамо да ли је вода супериорнија или инфериорнија у односу на ватру. Нема никакве сумње да је жена која је савршено жена супериорна у односу на мушкарца који је несавршено мушкарац, баш као што је фармер који је веран својој земљи и обавља своју дужност савршено супериоран у односу на краља који не уме правилно да ради свој посао.“ (Јулиус Евола)

У Србији су дошла таква времена да свако мора бити борац. Данас махом тлачитељи, паразити и преваранти не воде борбу за голи живот или основне животне потребе. Због тога, сваки човек који се бори, мора успети, уколико се бори за добро. Велика већина Срба се још увек опредељује за истинске животне вредности, али их у свакодневном животу не примењује доследно. Готово свако ће рећи да се бори за оно што је исправно, али та борба остаје без правих резултата јер се не води на прави начин. То је и разумљиво ако узмемо у обзир масовно помућивање умова, што је одлика данашњег противприродног стања и духа времена.

А у времену великих смутњи, борити се мора и жена.

Данас веома мало људи препознаје истину, а још мање је оних који су спремни да се за истину боре. Због тога се начин борбе за праве вредности не може више делити према половима. Јако мали број људи размишља исправно, мали број разуме суштину несреће свог народа, и само ће време показати да ли тај број расте или опада и да ли ћемо као народ опстати или нестати, јер се налазимо на ивици изумирања.

Положај жене у нашој борби је врло деликатно питање. Многи ће се покретању ове теме успротивити. Неки ће рећи да је погрешно постављена и да кроз њу провејава феминизам. Јер као што има оних за које су „затуцане“ и „непоросвећене“ оне жене које хомосексуализам и феминизам виде као негативне појаве, тако има и оних који сматрају да жена не треба да буде национално активна, не треба да се интересује за друштвена и политичка питања, већ је место сваке жене „код куће, са децом“. Обзиром да се и једна и друга страна на свој начин гнушају женског родољубивог активизма, овде ћемо укратко изложити шта он заправо представља, са становишта хришћанског народног социјализма који исповеда Србска Акција.

Међу Србима данас постоји погрешно уверење да свако бављење политиком на овај или онај начин представљања странчарење и партијашење, односно да су политичке странке и партије једини могући носиоци политичке борбе у друштву. Међутим, и „странка“ и „партија“ су изрази који упућују на склоност ка цепању, одвајању и вечитом антагонизму унутар једног друштва, а управо то јесте једна од основних карактеристика партијског система и либералне демократије. Али насупрот овом либерално-демократском, наше органско поимање друштва упућује нас, не на плурализам интереса већ на саборност и на политичку борбу која није сукоб завађених делова народа, већ природна тежња једне јединствене народне душе ка опстанку и напретку.

Зато наш хришћански народни социјализам није још једно од „политичких опредељења“ већ аутентични израз светосавског завета у савременим политичким оквирима. Или, другим речима, он је светосавски поглед на савремени живот и свет у најширем смислу. Отуда, на пример, србски народни социјалиста има врло јасан став о томе да ли се треба облачити у одећу са мотивом америчке заставе и јести сплачине у Мекдоналдс ресторанима или треба на себи носити ликове србских хероја и хранти се здраво. Народни социјализам је тежња ка истинском напретку; ка напретку који је умножавање врлина и развијање богомданих талената. Тежња ка умном и телесном, духовном и културном, економском и политичком напретку. Тежња ка напретку сваког појединца који доприноси напретку читаве нације. Хришћански народни социјализам је у исто време и сигурна брана свим туђинским, антинародним духовним и идеолошким упливима, као што је феминизам.

Феминизам не само да одбацује, већ настоји да уништи изворно женско назначење супруге и мајке. Феминистички покрет устаје против сваке жене која слободно бира лепоту заједнице и породице, одричући се свог егоизма и жеље за моћи. У феминистичким круговима, традиционална улога жене је исмејана и окарактерисана као назадна и ропска. Стога је логично и неопходно да жена која је верна свом природном назначењу, учествује у одбрани традиционалних вредности на којима почива наша хришћанска цивилизација. Србкиња која се бори за своје најближе и свој народ, бори се за право и обавезу мушкарца да буде глава породице и вођа нације, и то не зато што се као жена осећа инфериорном већ зато што зна да је ту улогу Бог поверио мушкарцу, обдарујући га потребним физичким и менталним способностима. Права Србкиња као православна хришћанка остаје доследна јеванђељској поуци да је мушкарац глава жени као што је Христос глава Цркви.

У свакој хришћанској заједници, као што су брак и породица, нема ни мушког комплекса супериорности нити женског комплекса инфериорности, нема егоизма нити поробљавања, већ све почива на љубави, међусобном разумевању и међусобном допуњавању мушкарца и жене. Феминистички покрет настоји да жену у традиционалној улози супруге и мајке прикаже као пасивну, неслободну и обесправљену. Истина је, међутим, да положај жене као мајке у породици, као васпитачице деце, као домаћице и помоћнице мужа јесте највиши положај. Пошто је васпитачица деце, њој није ускраћен ни утицај на друштвени живот. И мада је њена најважнија улога унутар породице, жена свој интелект и образовање може да примени и у друштвеном и политичком ангажовању, нарочито када то захтева стање у друштву, када је угрожена породица и вредности на којима породица као основна ћелија нације почива.

Хришћанка која је супруга, мајка и домаћица, незаменљива је на фронту борбе за опстанак и напредак нације. А васпитавање деце представља нарочито важан аспекат те борбе. Жена која своју децу васпитава у духу хришћанског народног социјализма, од својих синова ствара будуће домаћине и војнике, а од својих ћерки врлинске супруге и брижне мајке које ће такође умети да на прави начин васпитају своју децу. Иако у васпитавању деце учествују и очеви, улога мајки у томе је ипак одговорнија и значајнија.

У овом времену општег безбожја, безверја и безобразја, девојке широм поробљене Европе постају национални активисти и као такве могу бити пример многим својим мушким вршњацима којима недостаје истинске мушкости, моралне чврстине и самопрегора. Оне се из чистог идеализма и искрене бриге за будуће нараштаје прикључују родољубивим покретима и дају значајан допринос њиховој борби. Упркос сталној репресији Система, многе од њих су неустрашиве и остају потпора својим саборцима. Вежбајући се на тај начин у врлинама, оне се изграђују у жене на којима почива будућност европских хришћанских народа.

Женски активисти Србске Акције